Učitelj

246

тика била апсорбовала све, па је сад ње нестало а књижевност остала на ледини. Нити има писада, који би интересовали данас публику, нити има публике, која би интересовала данас писце. Међу њима нема привлачности, већ има одбојности. Публику би заинтересовале само политичке ларме и псовке, јер је она тако васпитана, а писце може заинтересовати само пажљива читалачка публика.

Па шта ваља да радимо ми данас у оваким приликама '

Ништа друго, до оно што се већ ради. Писци нек чине своје. Нек бирају ствари, које ће занимати ту читалачку публику и користовати јој, и нека их издају о своме трошку уздајући се барем у доцнији одзив. Нека се чувају од ствари, које ће одвраћати читалачку публику од читања и одводити је на странпутице. новинари нек

Књижари и чине опет што више своје. Шта бисмо књижарима могли да препоручимо још да чине, сем овога што данас чине, не знамо. Но новинарима не можемо а да не упишемо у неопростив грех што не чине по позиву своме своје. Они би велели да у какоме допису изгрде какога човека, или, ако то није дозвољено, да истражују по страним новинама белешке да. попуне свој лист, но да донесу белешку да је ивишла та и та књига у српекоме народу. Новинари би били позвани дужношћу својом да прате књижевност српску и да доносе кратке објаве и рецензије о свима. Једне-су новине дале јак доказ о неспособности својој кад оне годишње донесу само десетак књижевних објава и ни једну рецензију, а у српскоме народу

изиђе неколико стотина књига. И оне онда спадају у читалачку публику што

не чита. Постоји обичај, да писци ши-

љу по један егземилар новинарима на углед и објаву. Да ли је тај обичај добар или не, то остављамо на страну. Но да има повинара, који и мимо тога не објаве у својим листовима оно што изиђе у српској литератури, о томе имамо довољно доказа. Новинари би пак требало да сватето у своју дужност: да прате српеку књижевност и извештавају публику о њој, па макар им се и не послало.

Но и наше су књижаре ретке, наше се новине мало читају; наша су преносна срества још врло примитивна и спора; наша се публика одвикла од пренумерацаја. На који начин онда да се растурају књигеи шире у народу '

Као што је једини начин скоро 06тао за издавање књига, да их сами писци издају, тако је и за растурање њино остао готово једини начин: разапииљање познаницима на растродају. То је још као нонајбржи пут. Појединци у томе могу да почине чуда, а сви учитељи и свештеници велике усдуге српској књижевности. Не чини њој услуге само онај који пише, нон онај који му помаже и који то шири у масу и гура читалачку публику. Док се наш народни живот толико ве развије и вултивише да свако место има своју књижару, дотле мора неко вршити ту књижарску удогу у народу. А ко је за ово погоднији од учитеља и попова, и у опште оних, који припадају читалачкој публици и знају шта вреди читати књиге и ширити их у народ ' И овај је начин и ови су људи у новије време одиста учинили доста ус-