Učitelj

високо изведене прозоре на свод, па онда оне пусте сале с дивним живописом по дуварима и тавану. Све дисаше још духом озбиљним, који негда ове просторије испуњаваше. Победоносне слике Венецијанаца, над Барбаросом, Генуесцима и Турцима красише дуварове њене, а строга и озбиљна лица дуждева гледаху озго на нас. Највећа живописна слика на свету јесте она, што преставља рај (од Тинторета), и намештена је на дну сале.

Сад остависмо ове негда тако сјајне просторије, н успесмо се у тавнице, које су баш испод оловног крова, па онда одосмо на ниже, у влажне и мрачне казамате, које су назване гробнице за живе, где су негда хиљадама несрећних у овим ладним и мрачним леденицама своју душу испупетали Једног суморног дана шетасмо се кроз оне уске улице ове вароши. Каква је разлика, измеђ ових, и пијаце св. Марка! Пред прозорима и двориштима виси прљаво ру-

бље; нигде нећеш видети цвећа ни завеса. Оне мале улице непочишћене; свуд млого нечистоће ; а бледа, издрпана деца играху се туда. Бледи и гладни изгледају и људи, који у тим влажним избама станују. Мале ћупраце сводише се суморно преко ових уских канала, из којих се дизаше ружан задах и које овда онда пресецаше по која прљава гондола, око које се витлаше слама и ђубре. Џа и њихове радионице и дућанчићи изгледаше пусти и њихова роба беше прашњава и нечиста. Ту се примећује, да новац слабо ради. и да је врло мали живот у радњи и потрошњи. Лепо је видети Венецију, али није примамљиво тамо живети. Баш и да би се дуже задржали радо би је оставили, само кад би било новаца да пређемо Апенине и да познамо средњу Италију и Флоренц.

По'М. Е.

ПРЕВЕЛА С НЕМАЧЕОГ

М. Г. јеп. УЧИТЕЉКА.

Први излет у поље од ове годике!

Одмах по мом доласку — у Октобру месецу пр. године у ово место —, изводио сам децу у поље, да би бар колико толико добили основнијих — најнужнијих п0јмова из земљописа. Истина у П. разреду учило се „Познавање домовине и света“. Учило се о свачему: како се зидају куће, од чегар који је први месец у години, чак и варош у округу највећу знали суи још шта има у тој вароши ! Али, да је се вежбало у пољуу оријентовању : запад, исток, југ, север, да посматра — и тако изучава — брдо, стране брда, вис, поље, долине, клисуре (овоме има слично веома мљиште кроз које река пролази, корито и т. д. Све овако да се ради, није се сматрало за потребно. Обично се мисли: та то је проста ствар, то они знају све, ту су и одрасли; но дај ти што год пово,

да се деца мало чуде: сигурно „учености“ свог учитеља! Ово овако мишлење може се чути још и данас од приличног броја учитеља !

Зимње доба свакога од нас — учитеља — сабило је међу четари дувара, и ту се мучимо — жваћемо — да се „прописани“ . материјал пређе. Шта више зими се мора савладати највише, јер је време дуго, а све што је прописано ваља постићи, да се дочека ревизор. Мора се тако, није друкче. Од тога ти зависи хлеб, па шта ћеш2! Па не само што си морао зими да трујеш и заражаваш крв своју и своје деце, већ то исто тако мораш и лети, јер треба. радити „по распореду“ у школи. Место одистинских ствари, ти се свео све на голе речи и неколико сличица. Јадна очигледности! Шта више „ревизори“ не могу да се довољно начуде од вуд механизма у