Učitelj

508 |

век, који се ни чега не стиди, способан је за свашта. Познато је, како брзо и ниско падају женске, чим се ослободе од тога. добротворног бича — стида. У нашем језику је једна од највећих грдња реч „безобразан“ (бестидан) и кад хоћемо да обележимо, да је неки човек за свашта способан, онда се каже да је стиду главу одгризао.“ — Поред овога мислим да није потребно, да овде тумачим значење српске речи „стид“ и да наводим, како наш народ доводи у свезу стид и образ у смислу поштења.

Т.Ј. не допада се, што ја осуђујем варошке излишве и претеране посете и забаве од стране родитеља, који томе за љубав напуштају своју децу. — Ну ово се ваљда слаже с оном апсолутном слободом, коју он даје деци, те онда надзиравање деце није ни потребно.

Он каже, да искреност нема границе. Та ваљда има границе — бар у рату, јер кад би неки несрећни Србин био тако искрен, да Турцима ода, право стање и положај српске војске, он би био као издајица стрељан.

Т. Ј. чини се, да је загвалност непотребна, и зато замера мени, да ја сувише марим за њу. Он тражи, да се чини свако добро за то што је оно лобро по себи;а о враћању доброте са. друге стране, дакле о захвалности нема ни помена, јер, вели, деци не треба давати прилике да осете своју слабост! — Та и ја знам, шта је доброта, и о њој сам говорио у другим одељцима ; али овде је реч о захвалности, коју г. Ј. као да не признаје за врлину. Но онда се мора одрећи и слободе, и правде, и једнакости, и равноправности, А како је, поред тога, одбацио ни стид, и добровољну послушност, и услужност, и смерност, онда, је најбоље, да бршше са свим из педагогике морално васпитање. — Што г. Ј. каже, да деца не треба да осете своју слабост и зависност од родитеља и других васпитача, — то је такође нешто ново и оригинално. Ми, напротив, знамо, да би такво поступање произвело јогунство, пркос сујету, гордост, и како се све те „врлине“ називају. у

Г. Ј. замера ми, што не допуштам, да се дете твали оним, што је други неко учинио. — Та то би онда значило, допустити детету, да се „кити туђим перјем.“ Изгледа, као да г.Ј.неће да разуме смисао, у ком сам ја оне речи употребио.

Даље, тврди, да се не може деци показати, како стоји доброта према правди, и да се развијање саосећања не може почети у првој години. — Нека г. Ј. загледа мало боље у моју књигу, па ће тамо наћи, како се то може учинити, те му то неће бити „право чудо,“

Г. Ј. не да, да се дете упоређује и мери са другом децом. Боји се сујете и „губљења духа.“ — А ја се тога не бојим, и налазим да је оно природно и потребно.

Он вели, да не зна, какво је то достојанство, што човеку даје морални карактер. -— Шта ћу му, кад не зна.

Он неће да деца разликују, шта је лепо, а шта ружно — код животиња, биљака и минерала. — „Лепо схвата естетичко, а с њим и интелектуално васпитавање !

На супрот томе, он тражи, да деца пддражавају гласове животињске — ради вежбања органа говора! — Лепо! Онда деца и у школи треба да лају, маучу, блеје, ричу, какоћу, гачу, кукуречу, и тд. — ради вежбања тих органа! То је нова школа! А стара школа узима зато говор и читање, декламовање и певање. Али ово двоје последње иде у естетику, од које г. Ј. бежи три дана, хода.

Г. Ј. налази, да би било штетно, кад би дете од 6—7 година гледало слику или Фотографију вароши или села, где оно живи. А још му страшније изгледа, што сам

"ја поменуо, да деца могу промотрити и неке

физичке појаве. — А међутим нити би то било штетно нити опасно, а извесно не би било теже од дељења нацртане јабуке на 10 делова од стране ученика 1 разреда основ. школе.

Њему је чудно и то, што ја не дам де. тету, да без допуштења тумара којекуда, и можда да се скита по комшилуку. Шта ћу, кад имам рђаво искуство у том погледу >