Učitelj

48

дају пи чуде. Чисто им чуновато „кака то нису знале, а тако је лако.

„Диктирање“. Млоги учитељи практикују то да напишу сами из неког предмета оно, што ваља деца да уче, па дају да се одатле учи; или то диктирају деци све или неке дефиниције само. Ово се чини у оскудици дечијих ручних ењига, али при овом се могу да даду тако накарадни појмови о нечему, да је готово боље — не предавати ништа, нето овако и на овај начин. Боље је нек деца не знају да се неке речи 80ву именице, неке придеви и т. д, него да учи н. пр. по овакој дефиницији за придеве:

„Придеви ву речи које показују како ћу или овоју именицу мери црн зелен рђав“,

Овако сам видео, да је забележио један ђак Џ рав., ако му је тако казао, не знам. Ово је сигурно хтедо или управо требало да буде: Придеви су речи, које показују каквоћу или својину; н. пр. дрн, зелен, рђав, па је учитељ казао ту дефиницију, а није објаснио и погле казао да се то запише. Зна ти ђав П раз. шта је то „каквоћа“ „својина“ и шта ти је то «на пример“, па написао онако како је знао и умео.

Они што диктирају деци, овакве или и грђе појмове могу да дају, а они, који сами напишу па дају да се из тога учи, нису далеко од ових утекли.

„Мочарна земља“. Једном после подне имао сам у 1 и ТУ раз. читање. Читано је нешто о земљорадњи ла на-

иђоше деца на речи „мочарна земља“. |

Ја запитах :

| | | | | | |

— Каква је то земља '

Дигоше руке неколико њих. Ја запитах једног.

— То језемља, која је млого мочаан.

— Како

— Па земља која је много умочана

Деца су говорила врло погрешно, као што се обично говори у ново-осло бођеним пределима. Тамо место мокритк кању мочати иђак је то хтео да каже; али га ја не разумедох, а и учини ми се да рече: „умочена“ ане „умочана“ па упитах опет:

-— Како умочена '

— Па упитана, одговори ми он.

Деца прекоше у смеј, ја се нађох у неприлици, па се и сам осмехнух и рекох :

— Није то, него то је земља влажна, мокра — мочарна.

Луда родитељска Љубав. Јуна месеца, 1883 год. једног дана дође једна постара жена у школу и пита: је ли ту учитељ „од први разред“. Казаше јој и она уђе у канцеларију, где бесмо сви учитељи. Она се окрете учитељу 1 разреда:

— Дошла сам, гоподине, да те молим, вели она.

— За шта '

— Да те молим, да не тепаш мога Јордана. Знаш то је мој унук па ми је украо јутрос 20 пара. Знам, деца ће ти кажу, да је украо, ама немој да га тепаш, молим те и ако је украо.

Ми је сви погледасмо зачуђено, а она настави:

— Деца ћети кажу да је украо, из комшилук су видела. Он је истина у-