Učitelj

повредити осетљивост пишчеву и његову великодушност свести на минимум.

Међу тим, у последња два броја „Учитеља“ за прошлу годину г. Бакић је изишао с одговором, који је мене запрепастио. Он, ни више ни мање, но вели, да сам ја њега“ равно по године — „грдио.“ Даље он не нађе никаку другу цељ, но само ту злу намеру „да њега омаловажим и понизим, а себе уздигнем.“ Да се тиме ја препоручим за његово место, па даму га преотмем. Г. писац је одиста овде погодио аргуменат, противу кога се не може ништа. Мени се не пристоји да га обарам и тврдим противно, као год што ми се не пристоји да мислим и говорим да сам млого учинио оном критиком, да сам млого паметно рекао, да сам ја најпаметнији итд. Једно ми се чини само да бих могао рећи, а то је ово: да је за човека васпитана изналца етидно да се хвата иза оваке разлоге код онолике критике и онолико ствари у њој, да их је и г. писац пронашао од некуд преко сто. И у тој гомили замерава, у тој критици од по године, г. писац не нађе ни мало објективности, но све стрпа на моју злу намеру, да њега понизим а, себе узвисим....

Г. Бакић вели даље, да сам хтео да га понизим пред светом, и нарочито, пред његовим ђацима, па онда по томе узима себи слободу и право да се одбрани и да мени може рећи што год оће. Г. Бавић није оставио нигде ништа из мога живота, и рада, што није уплео у свој одговор и рекао ми, и ако се ја од његових поука нисам одвојио ни за онолико, колико би шта стајало с њима и у свези. Ту сам ја „млади књижевник“, ту је моја „нова“ Педагогија; ту сам ја онај који ћу да усрећим немачку књињевност с преводом моје „Педагогије према другим наукама“; ту сам ја „фантазија,“ (јер сам држао предавање у учатељској школи о Фантазији приликом полагања проф. испита); ту сам ја „труло срце,“ јер ми је тако рекао један критичар у „Хришћ веснику“ за један чланак штампан у „Лето-

пису“ ; ту сам ја и „материјалиста“ и грмаљ_

који мрзи естетику; та, ту сам ја чак и неморалник, те не волим ни етику; ту је

од мене „нечиталачка публика“ окренула главу; ту сам ја разврат и „нову“ педагогију почео да проповедам и 'у дечијем листу; ту г. Бакић вели, да ја нисам ни слушао ни једнога припознатога, педагога и ако сам се, као и он бавио у Немачкој три гадине и то као државни питомац за Педагогију ИТД. ИТД.

Кад је г. Бакић већ тако растумачио моју критику на његово дело и нашао се увређен што сам хтео и пред ђацима његовим да га понизим: онда како се не сети, да ће оваки поступак с његове стране произвести исте последице и осећања и на противној страни, па барем да се он очува од погрешке 2 Ко је год прочитао, и ко год прочита и моју и његову критику, он ће несразмерно више субјективизма и напада на

"саму личност наћи у његовоме одговору но.

у мојој критици; а он јето учинио: да се одбрани што је понижен пред ђацима. Но и ми смо парче наставника. Па каква је доследност: чинити још у већој мери оно за шта другоме замерамо 2...

Ни мало се нећу упуштати у одговоре на оваке разлоге. Г. писац где је имао стварно шта да одговори, он је то у вицу или у какој иначе виспреној подсмевки изволео — извући се, а то већ није манир уљуднога дишпута. Где се човек са човеком за инат разговара, ту не може бити ни говора од кака договора. Инатом се кућа не гради. А мени се чини, да ја „по године“ нисам терао инат и само „грдио“ г. писца но претресао начела у његовој књизи. За то претресање он се мени осветио: онје претресао — мене. А на ово претресање дабогме да ја не могу одговорити а да се не удаљим од главне ствари и не говорим чисто о себи.

Ја ћу радије оставити, да други говори о мени, а ја да слушам, но ја сам да говорим. Јер ако би се кудио, то је писац доста учинио; ако би се хвалио то ми не би доликовало.

Свакога онога, који би посумњао у непристраност и добру намеру моје критике, упућујем прво на само дело г. Бакића а друго на моју критику, која је излазила, у 12, 18,