Učitelj

порасте, док не ради. Само у раду могу да се врше они унутарњи процеси. који и чине живот и производе раст. Исто тако и дух. Он би умро да неради. А рад му је сазнавање и мишљење. Тако је дакле у сваке живе јединке, која има оно што се зове дух. И за то људи одиста имају право ла се чуде ономе, који би рекао да људи не воле да знају.

Па онда како то, да нам Историја ч0вечанскога развића у целини показује као неку противност.

Ево како. Оно што се зове намерено образовање, или јавно, или ван званично васпитање, то је од почетка његовога потицало озго, од целине, од државе, која је увек имала и другу цел. Она је имала да одржава постојеће стање и заједницу. Да би одржала заједницу, она је прибегавала увек и религији. Пошто у сваком постоји неко извесно осећање према ономе што прелази његову моћ појимања, а нарочито код људи на ниском стушњу развића, који ни омање и обичније појаве не могу себи да разјасне, то се и то осећање употребљавало као најјаче и најсигурније средство за одржање ове заједнице. А да би оно јаче дејствовало, требало је јаче да се улије. С тога није довољно што га само има, него је потребно да се оно и намерно даје. И за то ето га у намереном давању, у јавном образовању, и то на првом месту. А било је времена, када других наука није ни било, већ размишљање о васелени и Бугу ; то је била и наука и религија. Наука, се тек млого доцније јавља. Кроз сву Историју човечанскога образовања, ми видимо овај предмет у његовој настави н његовом васпитању. Нису довољне јавне богомоље; нису довољне све друге церемоније религиозне; није довољно што већто осећање постоји по себи: већ је потребно, било да се оно и намерно даје. И по школама, у јавном васпитању. Шта више, оно је често

изгонило и друго, нарочито оно, што је

њега могло да ослаби. Тако је поникло

религиозно образовање у опште. Религија и појезија то су биде две чн-

њенице, које су запремале место чисто ум-

номе развитку човечанства и будиле га. Прва, је говорила : веруј, и спремај сеза онај живот; друга је подизала дух човеков из свакидањега, света и бацала га у слободно размишљање, у филозофију. И те су две чињенице владале до скора не само срцима но и умовима људским. Цео стари и средни век, то је влада њина. Тек у новом веку јавља се јаче једна нова сила, која почиње да завлађује најновијим и будућим вековима, то је: наука. Од Аристотела па до Галилеја ова је сила спавала. То је време религије и појезије у духовима. Пуне две иљаде година владао је сам Аристотело. Оно што је он рекао, то је било сва наука. Цотоњи векови ће се чудити, како је то могло да буде, да један човек живи толико. Тек Коперник, Колумбо и Галилеј започињу нови век и нову епоху у науци. дампислимо само, да до Галилеја ни наука сама није знала за закон Каузалности; да. свака. нојава има свој узрок ! Кака је била то наука2! Данас Филозофија признаје за науку само оно, где се износе извесним појавама узроци п последице, и из тога

__ изводе општи закони и принципи, а онда

се још није знало да у природи влада узрочност. Од то доба је тек наука узела сасвим нов полет, и мало по мало препородили целу филозофију. Није само да је она изградила човечанству толике силне куће и палате, алате, машине, телеграее, железнице, телефоне, ћуприје, боје и мастила, лекарије, материје, које једе и носи, на којима седи, једе и спава, којима разноси своје мисли и даље научне добитке, и све, све, што има живот људски данас, што чини његову културну цивилизацију, већ она је заузела тако место у умовима људским, да је постала данас прави господар света. Она данас с највеће висине погледа на евоје две другарице, и диви се религији како је могла да држи тако дуго владу нада њом и светом, а пушта појезију, нека се и данас весели и уздиже духове. Она данас командује мајкама својим.

Тако је ишао ток човечанскога развитка. Кад погледнемо у практику, у живот људски, ми назазимо готово свуда још оно