Učitelj

118

рије наше, Историје нашега рођенога народа, израђене у целини, иврађене критички, израђене научно тачно. Врло добро знамо, да то није ни лак посао, ни труд једнога човека и једнога века; али оно што је израђено и утврђено, то треба да је изнесено у једној целини; то треба да се преда омладини и народу, и наставницима би остало да "то популаришу, и начине га моралнопоучним. У нас, а особито у овој дисциплини, у историји нашој, без мал не, да вреди она изрека: „Колико људи, толико ћуда“. Па према чему имају наставници народнииомладинини да удешавају своја предавања ' Шта је у тој науци сигурно, те да може написати у своју књигу и своја, предавања ' Где му је сигурност, да му сутра неће доћи неко и креснути у очи: лажеш, није тако ! И он црвена од бруке, а без своје кривице. Ми сви не можемо бити историци. Нама је нужна сигурна готовина, коју ћемо да обрађујемо. Ми је немамо. Ми морамо да пабирчимо. Ми морамо данас да павимо и чији су ти пабирци и сами да се решавамо коме да се приволимо.

Кад размотримо оне силне примедбе на три поднесена дела, примедбе, које се тичу чисто научне стране, онда нас страва хвата. Не можемо веровати да су се најгоре снаге јавиле на расписани стечај. Напротив, смели бисмо пре узети, да су то релативно најбоље. Па кад толико страхотних погрешака има у њих, који су се јавили, који су

то нарочито проучавали, који су у на-

пред знали да ће то њино ићи критичарима на оцену: онда шта се може рећи за остале наставнике и њина предавања која не иду никоме на оцену, који немају кад да жртвују ни онолико проучавања и труда, колико су га три писца пријавника учинила, који и не знају за друга исторпска дела сем поменуте две књиге школске“ Шта можемо мислити за историју нашу, историју нашега народа у нашим школама и ближе вароши, ближе спремним и спремнијим наставницима, а камо ли по толиким селима нашим, по толиким местима, где се једва добију п ове књижице ' Је ли чудо онда, што ми сами не знамо своју рођену историју, а учимо историју целога света' Је ли чудо што ми у млогоме не знамо и не ре-' тулишемо свој историски развитак унутра, у земљи, а камо ли да разабирамо много за свој елеменат ван Србије и гледамо да се мане народа нашега бришу: Он страда и пропада, на све стране, а ми чинимо старе грехове те се међу собом свађамо. Тешко народу кога страсти унутарње толико обузму да не види опасност с поља!....

Историја нам ту ћути. Место да похита у помоћ, да расветли опасност, да ублажи страсти, она не може да се ишчулша из руку ситних противу-речности и сепаратизма. МИ у школи још стоји и остаје оно, из чега и ми ништа нисмо научили!.....

Београд,

у