Učitelj

119

ЛЕНА КРАЈУ СЛОГА

и.

На питање: за што се није Л на крају слога претворило у О и у Ново-ослобођеним Крајевима, као што је у осталим земљама српским, одговорио је критичар Убавкићева, земљописа, у 5-ом броју „Учитеља“, једном врло наивном Фразом. Између осталога он вели: „што пак има доста погрешака у акцентима и падежима, и што се још у говору овд. људи чује Л. место О у 1 (прошлом) глаголском придеву, 7о је крвва несрећна судбина, те се није могао резул-

тат раде наших филолога и на њих пре- |

нети среством школа,“

Не мислим да овим чланком одговарам на то крнтичарево мишљење, из којег би се, у осталом, могао извести апсурдан 34кључак: да су српски филолози, кроза школе, створили правилни језик српски, и да ће сад, само дај, боже, здравља, то исто учинити и у Ново-ослобођеним Крајевима. Занимљиво би било још и то дознати, на које ли је Филологе и школе мислио г. критичар, кад се зна, да је ремећење овога полугласа почето још у ХИ веку! Није ми познато. да је горње питање расправљено где год у српској литератури, па мислим неће бити на одмет, ако, поводом поменуте белешчице, изнесем своје мишљење о тој ствари, јер је ово питање, поред осталог, важно још и с тога, што ми се чини недовољна дефиниција, која вели: „љ на крају слога претвара се у о“, а по том долази читав низ изузетака. Две су поставке могуће при решењу овога питања. Могло би се мислити, да је културни застој у овим крајевима био узрок овоме ковсерватизму. Али с друге стране изгледа. овакав одговор сувише сумњив. Стари споменици тврде, да је крњење овога полугласа (у о уви у) пвчето много раније, још у оном времену, кад су српске политичке прилике биле једнолике у свима земљама српским, и изведено у ХУ, ХУГи ХУЦ веку, дакле опет у времену, кад се

«Ассепфиг еве уејин аашпа уос.» Диомед. (Акценат је душа речи). ни један део српске земље није могао похвалити, нити сретним политичким приликама , нити каквим особитим културним напретком. Али баш да ова поставка и буде правилна, она нам тиме врло мало казује, управо казује нам само то, да се с културним развитком једнога народа, развија и језик његов. Али нама то није доста. Нама је у овом питању нужан какав ближи, физиолошки узрок, па за то ћемо и да повушамо, нећемо ли га наћи у акцентуацији српској. У оваким питањима је индукција најсигурнији пут, па с тога, да се и овде послужимо њоме. Да, избележимо дакле речи, у којима се Л налази на крају слога, и да их разредимо у ових 5 група;

Т. Речи, у којих нијо акцентован слог У ком је Л.

Сокол (сбкб), брал (брао), котал (котао), пбтал (пбтао), витал (ватао), радил (радио), копал (копао), писал (писао), драл (орао), славил (славио), Израстал (израстао), угал (фтао), масад (мисао), населбина. (насеобина), јзал (јзао), Анђел (анђео), кабал (кабао), чавал (чавао) убал (убао), раздел

_ (раздео) „ пребстол (прбстб), пепел (пепео);

расол (расб), мукал (мукао), прегибал (прегибао), окорел (окорео), кисел (кисео), оклугал (окрјгао), нагал (нагао), светал (свбтао), ббал (ббао), прбстрел (прострео), итд. Ни у једној од ових речи није акцентован слог у ком је л, а у свима се љ претворило у 0.

Изузеци : топал, ббал, прострел, подбед. Последње три речи говоре се и с претвореним Л.

П. Речи, у којих је слогу ком Л акцентован 7.

ЖаАлка (жаока), кална (каона)., жилка (жћока), будалник (будионик), кбнсул (кбнсуо), залвица (заовица), ралник (раоник),