Učitelj

Господин потпредседник учинио ми је комплименат те је реферисао, да нема никаквих „погрдних речи“ и да се „може“ читати у Савету слободно. И 68 прочитана у Савету. И о њој се дуго води дебата и на послетку дође питање: да ли да се штампа! — Да се не штампа, реше, јер Просветни Савет не заповеда „Шросв. Гласнику.“ Е, онда:. да ли да уђе у записник! Ако уђе, примљена је и може се штампати. Да не уђе. Е онда ваља измислити разлог зашто % И раздреши се гордијев чвор: један члан Савета измисли тодиз 00ретаг : пошто Просветни Савет нема ништа с шриватним лицима, но само решава о стварима које му г. министар просвете пошље, то је ова изјава -неупутно и упућена на Просветни Савет.

Врло добро. Онда се одбија као неуџпутно упућена. Ја сам онда ту изјаву | упутио преко г. Министра и она јен данас у министарству просвете....

Моја, г.г. референти ће сада рећи :

— Па овај нас грди. Он нас брука. Он нас понижава пред светом. Он нас пристрасне и

износи као непоштене,

референте. А ми смо угледни људи. Ми смо људи од већега положаја, у државној служби. Ми смо наставници. То је за нас понижавање и омаловажавање, и тако даље.

И све то, господо референти, и јесте.

Само кад сте онако савесно реферисади о повереном вам послу заборавили сте четворо : |

прво, да и ваш противник није зулукафер и амалин;

друго, да је свакоме мила своја част и своје лепо име;,

"треће, да поштенога и правимнога ништа горе не може дирнути и увре-

дити но непоштење пи неправда ....

четврто, да народ лепо каже „рука руву мије; али ко се мотке дати —“ она има и други кра)....

На послетку завршујем:

Да би ова земља сто пута била сретнија , да у њој не суде којекакви дошљаци и „јавичници.“

На духове 1886 год. Београд.

ЈОВАН ЈМИОДРАГОВИЋ . професор.

МППИСИВАЊЕ ДЕЦБУ ШКОЛУ

(СВРШЕТАК).

—- Председник: ја и опет понављам оно

исто, што сам мало пре рекао, и велим, |

ла не могу никако моје дете у школу дати, него запиши учитељу Миловановог дечака. Он може дати своје дете у школу, јер осим њега има још дечице, која га у раду код куће помажу.

— Милован: Кад председник не да своје дете у школу и кад му се то одобрава, онда,

| |

не дам ни ја моје дете, јер као год што је њему потребно његово дете тако је и мени потребно своје.

— Учитељ: Ето ти сад! Рекох ли ја мало пре, даће се тако председнику рећи, и да ће му многи пребацити што не да своје дете у школу. Но ти си, Миловане, паметан и разборит човек, па нетреба да се обзиреш на председника. Он ако не