Učitelj

шевну моћ, не развијам у исто доба какву другу, а кад богатим душу каквим знањем , не богатим у исти мах душу другим каквим искуством. —

На први поглед, а из свега реченога, би рекао човек, да се игре дечије најбоље могу поделити на телесне и душевне, т.ј. на оне, којима се постизавају душевне цељи. Али, ако у суштину ствари боље погледамо опазићемо, да ова, подела. игара, није баш најудеснија. Чисто телесних и чисто душевних игара, има врло мало. Код мање деце такове су игре са свим ретке Највише игара постизавају обе цељи, унапређују у једно и исто време и тело пи душу.

Дете при игрању употребљује своја. чула: оно при игрању гледа, слуша, пипа , мирише , куша. А чула су „ћуприје“ које везују спољашњи свет са унутрашњим. Кад чула раде, неивоставно тада ради и душа; чула без душевног рада не вреде ништа. Па кад знамо, да дете при игрању на обе своје половине тако често упливише, онда онамо, како је неудесно подељивати игре на телесне и душевне.)

Дечије се игре најбоље могу поделити: на игре којима се упливише на тело, на игре којима се упливише на тело душу пна игре којима се упливише на душу.

Игре којима се упливише на тело, јесу поглавито гимнастичке игре. Оне

1) Неки су на основу горе реченог подељивали игре на оне код којих се (тело) креће и на оне код којих се седи. Неки пак (Сшатшћа) подељивали су игре на оне код којих се цосматра и расуђује, на оне код којих се пази, на оне код којих ради фантазија и гледање и на послетку на оне, чисто телесне.

У колико су ове поделе оправдане,

из реченога даје се лако појмити, б

8

су корисне, али за то ни мало не достижу важност обичних игара, дечијих, код којих се упливише и на тело и на душу заједно. Код ових игара се постизавају две цељи у исто доба и деца се ових игара најрадије играју. Најређе су од ових игара оне, којима се једино упливише на душу (колкање, погађање, загонетање итД.).

Подела игара на те три групе, бар што се главног тиче, држим да је по најудеснија. —

Још нам преостаје говорити о начину дечијег играња.

Напред сам на једном месту рекао, да се деца једне и исте игре никад дуго не придржавају; деца сваки час једну игру замењују другом.

Из свега пак излази, да ваља, да се деца различито играју, да ваља да се играју тако, да изгледа читава збрка од играња. Тек на тај начин у стању су деца постизавати цељи играња. Деци игре наметати или прописивати није саветно; деца ваља да се играју онако, како им то нихова, природа налаже. Као што човек у ситнице не може да позна душу дечију, потребу душе дечије, тако исто, не може ни у ситнице руководити дечије играње. У највише прилика, готово увек, дете најбоље зна, шта му ваља чинити, а да себи право добро обезбеди.

Сви ми знамо да има рђавих дечијих игара, такових итара, код којих може лако десити несрећа. Дете често чезнећи за добром, постизава зло. На срећу такове су игре ретке и васпитач их може од деце лако отклонти.“)

2) Природа се брине за децу још и тада кад су она опасности изложена. Дете с висине ређе пада но што би човек, тако невичан , отуда