Učitelj

нарочито обраћам пажњу свију читаодца на то пштаље.

Баш за то, што је то најважније питање, оћу о њему сад да кажем у главном неколико речи.

Пре свега морам казати да је ов» питање, не само веома важно, него је Још и врло велико. Оно је тако велико, да се крајеви његови налазе чак у државном уређењу; па с тога говорећи о њему, морам сеу неколико дотаћи и нашег државног уређења. По овоме што се мора говорити и о државном уређењу — на први поглед изгледа ово питање мало као политичке природе и због тога. могао би се неко преварити па рећи, да расправи овог питања вије место у овом школском листу, него у неком политичком. Оно истина, признато је у науци, све очи невиде једну исту ствар подједнако, па чак ни једне исте очи не виде увек подједнако; с тога може ово питање изгледати како се коме хоће; али наше (учитељске) очи ово питање виде као школско питање ; па пошто је школско уређење део државног уређења, то се онда може о њему писати и у школским листовима. Треба већ једном да смо сви на чисто стим; и да признамо да се, говорећи о школском уређењу, мора дотаћи и државног уређења, у колико њих двоје стоје у свези. С тога треба да је сваком слободно, без икаквог, завора о том њиховом односу писати п говорити; и нико нема права да неког за то „узме на око“. Слобода и право за писање и говор и о оваквим школеким питањима, која носе па себи у неколико и карактер политичке природе, најбоље ће се објаснити и доказати кад се замисли да је државно уређење неки организам, а поједине

и

гране државне управе, да су му органи. Па је ли могуће говорити о нози или руци (на човечијем организму) а не казати да оне добијају своју храну из крви која полази из срца и иде по целом организму; да врши своје покрете усљед побуде живаца, — који су потчињени контроли свести, а среством мишића и т. д.%! Сад да пређем на саму ствар.

Надлежни вазда су истављали као најважнији узрок за немогућност остварења овог питања, - слабо материјално стање нашег народа ; или још одређеније казано: што народ нема новаца. Они су то своје мишљење бранили говорећи: да је на народ доста натоварено, и да се више не може товарити. Сви ми учитељи, који живимо у маси нашег народа најбоље познајемо његово материјално стање, морамо признати, да је овај узров, који они наводе, истинит, уместан и оправдан. Па кад народ нема, више да даје, онда треба да се окрененемо на другу страну, па да видимо дал би се могло од овог што већ даје што год више одвајати за школу, кад би се ово садање примање народног новца (према државном буџету) друкче

распоредило, собвиром на важност пред-

мета на који се даје.

Ја ћу одмах, без икаквог устевања и околишења, да кажем, да је моје тврдо убеђење о том ово: могуће је извести органазацију школа према педагошким зафтевима, а без увећања зиколског три реза; али само под овим условима : да се садање државно примање раздели (буџетом) на поједине гране државног уређења, према непосредној и најважнијој користи те гране за масу народа; т. ј. да се буџети неких министарства.