Učitelj

ДУР

ППИ

оставили, оно би морало угинути. Јер нема довољно моћи, снаге и др. што му треба, па да може да савлада све неприлике и околности, које неповољно на његов организам утичу. Оно је у том погледу много изостало од многих виших т.ј. савршенијих животиња, које како се на свет појаве много лакше од детета савладају све могуће неприлике и тешкоће, што стају на пут њиховоме опстанку у природи. Или како сето друкчије вели: много им је лакше да издрже тако звану борбу за свој опстанањ у спољњем свету. Јер је и сам њихов оргавизам друвчији и прве су им потребе мање.

Док међу тим човек, та „најсавршенија. животиња“ у почетку свог појава на, свет, као што напред рекох, није у стању да се сам бори са тешкоћама и неприликама које на њега неповољно утичу; није у стању да сам издржи борбу, "коју сваки живи створ неминовно мора, да води. Једном речи тај „најсавршенији створ“ није у стању, остављен сам себи, да издржи борбу за свој опстанак у свету.

Све то чини, да је свакоме детету одмах после свог ређења а у неколико и пре рођења , потребна, управо неопходна : туђа помоћ, туђа нега, туђа брига о њему, туђе надгледање итд.

Та туђа помоћ, која се пружа свакоме новорођеном детету, управљена је у првом реду на то: да дете опорави, поткрепи, нахрани, одене п управо да му прибави све оно што му је у томе добу нужно и потребно пада може живети, не штетећи свој организам. Додније и до извесног доба та се туђа помоћ све више грана и шири, јер што дете постаје веће, то се и његове потребе увећавају, само што доцније и оно ту туђу помоћ олактава, и своди је на све мању и мању меру.

Па ко пружа ту прву и најпотребвију помоћ детињу 2.... Мајка дотичног детета, ув припомоћ оца, породице и осталих укућача. Мајка је дакле прва која пружа ту прву помоћ новорођенчету. И према томе само, мајка је она, којој треба сви да смо

захвадни и благодарни прво, што и постојимо на свету. А колико ла смо обавезна и на колику ли благодарност од нас имају права наше мајке за то, што су нам, мучећи се, здравље очуваде; што су нас одгајиле и однеговале; што су нас снабделе много које чим неопходним за наш живот итд.! Колико ми нашим мајкама, дугујемо лако ћемо појмити, ако ма и за часак само помислимо: колико ли су пута оне због нас остале и гладне п жедне; колико пута неодморене и ненаспаване; колико су пута биле тужне и брижне за, нама; и колико ли су горких суза пролиле над нашом болесничком постељом, чувајући и надгледајући нас и дању и ноћу у нашој болести, без које су ретка или управо без које пи нема деце 9!

Но да ли све мајке заслужују благодарност, која им као мајкама припада 2... 9, не! Има и таквих мајака, које су пренебрегле ту своју тешку ади и свету дужност, па се радије занимају др. излишним а неки пут и шкодљивим стварима. Таквим мајвама су деца њихова последња, брига !..... Деца таквих мајака, ако још остану жива, обично су кржљава, болешљива а поред тога а кврадљива и лажљива, од којих после постају најгори зликовци, ако п у доднијим

својим годинама не буду имали бољих вас-

питача, да све то предупреде и спрече.

Ето такве немајке, које своја лична задовољства , сујете итд. претпостављају бризи и нези своје деце; такве немајке, велим, не заслужују никакву благодарност од нас. Оне не заслужују ни да се мајкама, називају, пошто тиме то свето име омало- _ важавају, понижујући га. Такве немајке заслужују најстрожију осуду сваког поште-_ ног члана друштва. Пожелимо и порадимо на томе, да таквих буде сваким даном све мање у данашњем друштву!

0, ви мајке, да света ли је ваша дужност! Да огромну. ли ви моћ у човечанскоме друштву имате! Јер од вас зависи да неко постане великан и противно томе. Ви сте у стању, да створите и најсветлије идеале п највеће неваљалце и ништавила. И зан-