Učitelj

810

да сам ја могао прегледати свачији рад. Различни: неки су били нацртани по нешто, а неки су опет преписали били са табле неке речи, које смо прошлога дана читали.

Пошто сам прогледао све таблице, рекох : „само 4 ђака израдили су мало, а два прљаво; нећу да их кажем који су, да видимо, да ди ће други пут да буду такви; а сви други израдили су добро и чисто. Оставите сад таблице у скамију“ ! — Оставише их такође без ларме.

Један ђак — Милан — не беше ништа израдио. Ја га позвах да покаже шта је израдио, он ћути. Заповедих му да извади таблицу и да је дигне горе; он је дигне горе, али на њој немаше ништа од рада. Питам га, за што није ништа израдио, он ћути. — Милану ово не беше први пут, те да му се само на томе прође, већ трећи пут, с тога му рекох, да је неуредан ђак, да је лењштина и да су сва деца вреднија од њега. Он је само ћутао, а сва деца гледала су та. Рекох му да седне и ако још једанпут ништа не уради, онда, да ми не улази у школу, већ да ме чека пред вратима. — Милан седе и заузе позитуру усправљену, као и остала деца.

„Који није био јуче у школи“ 2 — запитах ја — Дигоше се њих тројица.

„да што ниси био јуче у школи Ти, Перо“ 2 — Запитах једног. — Био сам болестан господине, болела ме глава“! Извиних га, јер овај немаде обичај да лаже, међу тим редовно посећује школу, а и отац му беше јавио, да је био заиста болестан.

„За што ти, Милане, ниси био јуче у школи“ р — упитах другог. — Милан ћути, а има обичај да лаже. — „Где си био, Милане, јуче“ 2 — „Пратила ме мајка да, однесем леб на аргати (радници), господине“! — одговори Милан и не сме да ме гледа у очи. — Ја позвах момка и рекох му да отрчи и да пита матер Миланову, да ли је истина што Милан каже. Милан се сад намршти и таман слуга на врати, а он — Милан — поче плакати. Ја се сетих шта је и позвах момка натраг, а Ми-

лана запитах шта плаче. Милан ми сад одговори, да га мајка никуд није слала, већ да је сам отишао у поље и брво зелене шљиве. — Овај и овакав изостанак Милану је био трећи или четврти. Дакле блага и оштра опомена и укор нису могли постићи своју цељ, с тога је сада требала, да следује казна осетљивија за Милана. Наредих да Милан остане у школи у апсу, а момак да иде Милановој кући, да каже његовим родитељима, зашто Милан није дошао на ручак и да му донесе леба.

„Зашто ти ниси био јуче у школи, Драгутине“ Р — Драгутин поче да плаче. „Па немој плакати, Драги, него одговари што те питам“! — Аја, Драгутин поче јаче јецати. Неки од његових другова беху дигли руку, према чему се ја сетих, да знају узрок недоласку и плачу Дагутиновом; позовем једног да каже, и он рече: да је видео кад је Драгутин разбио главу Јордану (то је друг њихов, који тога дана, не беше у школи), па није смео да дође у школу два дана и за то плаче.

„је ли истина, Драгутине“ 2 — упитах га. — „Јесте“! — одговори Драгутин кроз плач, — „Па како је то било, Драгутине, те си ти разбио главу Јордану“ 2 — упитах га. Драгутин хтеде да ми одговори кроз плач, али му ја то забраних и позвах га, да се утиша, па да ми лепо каже, како би то било. За неколико тренутака опорави се Драгутин и поче причати, да. су се гађали камењем и да је он погодио Јордана по глави, те му разбио главу, па се од Тога уплашио и није смео доћи у школу. Иначе пак Драгутин није био рђав.

Ја сам опет много раније сазнао, да се они често гађају камењем — играју се, па сам био издао наредбу, да се у будуће више тако не играју и напоменуо сам, да

„тако играјући могу један другог осакатити.

Позовем се сада на моју претходну наредбу и поуку и нађем, да је Драгутин погрешио, што ту моју наредбу није послушао и што је свога друга осакатио. 6 тога наредим да се Драгутин неће играти два дана и да за та два дана иде кући само на ручак, па да се одма врати,