Učitelj

312

— „За што се зову а, е, и, о, јаки гласови“ 2 — Јављају се. — „Кажи ти, Светозаре“ ! — Светозар устаде и рече: „Они се зове јаки гласови за то, што из грла, иду право кроз уста и не запињу у устима, па се далеко чују“! —

„Ко зна да изусти један слаб (место поду)-гљлас“ 2 — Дижу руке. — „Војиславе“ ! — „Слаб је глас е, господине“ ! (Овде се неко чу да шалну: с, пре Ввојислава). „Који то шапну с“ # — упитах више строго.

Диже се Тодор, који има обичај да шапће другоме. Да му беше првина, ја би га

само опоменуо с тим, да само онај треба |

да одговара који се пита, а сви други да затворе уста. Или да му беше други пут вазао би му, да није добар, је ме није послушао; ади пошто ово беше трећи или четврти пут, казних да изађе напоље из скамије и да стоји). — „Зашто се зове с слаб глас“ — Дижу руке. „Влајко“ ! — „с је сљаб глас за то, што не иде право кроз уста, него задиње за, зубе, па се не чује далеко као јаб глас“ ! — „Ко зна да каже како се зове глас с за то што запиње за зубе“ Између многих који дигоше руку, запитах Вучка, и он ми одговори, да се с за то зове зубни гљас, што запиње за зубе

— „Сада изустите полако сви гласни пазите, да ди иде право кроз уста, или

запиње у устима“! — Сви га изговарају по два и три пута. — „Доста“! — рекох ја. — „дапиње ли, иди пе“ 7 — упитах. Јављају се. — „Љубомире“! — Љубомир

ми је од слабијих ђака; устаде ићути. „Изусти, Љубо, н“! — Љубо изусти. „Запиње ди за нешто н у устима, или не“ — Љубомир поче преметати језиком, за тим рече: „Запиње, господине, за небо“! — „Чиме запиње за небо“> — Прозвах Петра и он ми рече, да запиње за небо језиком. — „да ли ћемо н звати зубни глас“ >» — Пошто се готово сви јавише ја

прозвах и од бољих и од слабијих, који ми одговорише да се н неће звати зубни глас зато, што не запиње за зубе. Но како не знадоше казати да се нњ зове непчани глас, ја им то казах и они после мене по два-тра пут повторише : непчани глас.

„Ко зна да погоди да ли је н јак или слаб глас“ 2 — Пошто се мало промислише, дитоше руке, и ја прозвах двојицу, који ми лепо одговорише, да н није јак глас, но слаб, доказавши ово тиме, што н запмње у устима, па се не чује далеко, као 0, е, и, а.

После овога правили смо разне комбинације са н и осталим познатим гласовима усмено, нпр. прво да се изговори а па н, па затим да се ова два гласа изусте удруено, или обратно итд.

Пошто се уверих, да схватише глас н добро, запитах да ли би воледи знати како се бележи сљика за глас н. Деца сва изјавише да желе, и ја их позвах да пазе добро, како ћу ту слику направити. При писању не проговорих ни речи као упуство, ади заузех такву позитуру да су могли добро видети све покрете мое руке. Пошто га написах упитах : ко зна да каже како ја написах слику за н. Од оних који се јавише, ја прозвах Атанасија, који устаде и рече: „Од доње главне црте повукао си једну нагнуту (косу) црту до горње гљавне црте; за тим си повукао од горње главне црте и од оне нагнуте црте једну праву усправљену до доње главне црте; за тим подаље мало повукао си од горње главне до доње главне црте једну праву усправљену ни савио си је десно до пола; најпосле од прве усправљене до друге усправљене црте на средини повукао си једну положену праву црту, те си тако оне усправљене свезао“! — Кажи ти, Јоване, како ја написах н“ — Јован одговори као Атанасије. За овим пропитах и неке слабије, који ми у главноме одговорише као Атанасије и Јован.

(ПРОДУЖИЋЕ СЕ).

ИЦ