Učitelj

341

ако ли буде он сам пекрен. Треба да види васпитник, да је васпитачу милији један искрен грешник, но ли један претворан јунак врлина. Треба, дакле, васпитач да. се покаже речима, и делом да му је неискреност одвратна и мрека. Искреност треба да буде атмосвера у којој се васпитник креће. Искреност је дужност сваког човека. Истинитост је практично исказивање љубави ка истини. Њен је израз слагање између унутарњег и спољњег, између мисли и речи, осећања и рада. Она се јавља као. тежња за истином, као отвореност карактера, као искреност у дружењу. Противност истинитости је: претварање, лицемерство и лаж. — Један део, дакле, искрености је истинитост. Васпитник треба да хоће увек истину да каже, у томе је сва важност. Прво је да он сме увек. истину да каже, дакле треба га охрабрити. Друго, васпитач му мора да поклони поверење и дотле да га држи за истинског, док се не увери о противном. Сматра ли васпитач васпитника за лажова и он то зна, онда ћеон постати лажов, а то га је васпитач сам таквим створио. Увек се, дакле, мора на вољу да мотри и онда да се испитује од куд долази неистина. Треба добро пазити, кад васпитник каже некад неистину и то нехотице и са знањем, да се не примењује пословица: «ко једном слаже, други пут му се не верује, па ма и истину казао.» То је рђава пословица. Ова је пословица неправична и неистинита. Хоћемо ли ми васпитнику да не верујемо, ако је он пре тога једном слагао, па он и истину говорио2 Хоћемо ли, дакле, и истину да му не верујемо : Је: ли то право Како би се то нама допадало, кад би се то. на нас применило !

Најзад је пословица и глупа, јер је глупо исказана. Ја не верујем ни истину из узрока, што је њу човек казао, који је једном слагао. Зар ми хоћемо, да васпитник, пошто је он једном слагао, да треба без престанка, да говори неистину, те да тако дознамо од њега про-