Učitelj

412

се у будном стању сматра као лудо п немогуће, овде је мудро и обично; а што се у обичном животу ни поредити једно с другим неможе овде је срођено, нераздвојно. — Одредите закон, по коме би“ хтели да се сања, снови ће га исмејати — неће св по њему владати, но ће да теку својим путем т. ј. без икаква реда и целисходности; њихов природни ток баш се у томе и састоји, што немају природног тока; а закон, што немају закона по којем би морали да теку.

Ако хоћете да их разумете т. ј. не значење њихово да нађете (они, у ширем смислу речи, готово никад немају значења) но да их испитате, да њихове процесе и узроке сазнате, то се морате придржавати емпирије, и на тај начин ћете их моћи објаснити; али ако им се буде придавало ма икакво мистичко значење, тада ће се забасати у противуречности, јер тим се путем снови не могу да испатају. Џрво што треба да се зна јесте, да крајњи узроци сањања у основи својој леже потпуно у Физиолошкој природи наше организације. То је најновије гледиште научника, и како нам изгледа, пошавши са те тачке, биће снова је са свим схватљиво и протумачено, јер изгледа врло просто. Узроци сновима нису необјашњиви; сувремена физиолошко психолошка, наука сматра их као неко продужење нашег будног стања, чије одржавање снови у неколико условљавају. Снови и будно стање су дакле само различита стања наше свести, а та разлика по Сибеку ' није квантитативна. Он држи да су узроци који сан производе са свим ризичке природе т ј. зависе од природе“ и стања телесног организма; малаксалошћу мускула и нервног система наступа и малаксалост духовна. Процеси се, у нашем организму врше, а тако исто и крвоток и све остале друге радње које служе за опорављење тела. У почетку, при јаком телесном умору, утвсци који долазе споља и изнутра у центар никако се и не перципирају, но се још онога часа изгубе пошто су нерви и мозак у савршеној малаксалости. Тај стадијум зове се спавање — сан; ми сањамо, јер утисци непрестано трају, или никако не можемо да се сетимо да смо сањали, не знамо за представе што смо их у сну добили, пошто су утисци на мозак за то време спавања били више мање рефлективне природе, и пошто нису никако ни могли доспети да се аперцептују, јер свест рада није ни у таком стању да би могла ма шта да прими, схвати, да аперципује. Тај је стадијум у почетку процеса што га зовемо, и он обично не траје дуго. И то трајање у многоме зависи од малаксалости самога организма — већа малаксалост, дуже спавање, дужи сан и — обратно..,

%) Пг. Н. СлеђесЕк : Паз Тгашшјеђеп дег Бееје. (Заштите сететуета ла -

о

сћег ма. Уогшгаве. ХП Беме Вегп 1877.