Učitelj

582

доста ; они су надали из свег гласа дреку: о «врло веливим махнама данашње школе, које они хоће да лече, а не опажају своју сопствену болест.')

у.

Као год у научном испитивању тако и у проматрању свакидањег живота опажају се у главноме два правца у мишљењу : у једном крећу се људи, који траже истину. исеључиво истине ради, не осврћући се ни најмање на то: хоће ли св она слагати са њиховим «ја» или не; а другим лутају они, који би хтели да све, до чега дођу, подесе пошто по то на калупе, који су створови њихове развраћене уобразиље. Са свим је јасно, да ови други, са таквим претпоставкама, не могу никад доћи до чега паметног. Они су, како их је већ бог дао, у стању да најсметењачкије погледе бране: само ако то ма и изблиза доприноси, колико толико,.оним постулатима, који су им се, што но реч, извитоперили у оно, што се зове «буба, у глави.» Ово се не може боље илустровати до са неколиким «срећним мислима,» (а таквих је доста) које бране «ручни рад.»

«Уметност, умешност или окретнос у рукама — то је баш цељ ручног рада у основ. (мушк.) школи. Та, је цељ баш данас најнезаступљенија у школи.»“)

Да је ово неистина видиће се најјасније кад будемо једном начисто: шта је то умешност руке. — Из прећашњег видели смо да се «ручним радом» хоће општа вежба руке. Дакле: у тој општој вежби мора се апетраховати дотичан рад (вежбања) од сваког специјалног занатског пословања (кад би то било могуће! И онда следује : да та вежба заузима у првоме реду прсте (разуме

| Један, такође од присталица «ручног рада,» расправљајући то

школс. питање вели; (.., ипак се данас не мисли на захтев обавезне

наставе из рувног рада. који би се завео у учебном плану јавних школа.» «р биљзесћ Випгразоћацшц»> рас. 239. нене. Ја 650.

1

3) «Отаџб.» св. 64. писмо УШ.