Učitelj

296

За тоу Мају, том најбољем добу године, свак живи воли да изађе у поље, у шуму, у чист ваздух, и природу, да се наужива лепоте природне. И заиста Мај месец је некакав земаљски рај. Па за што и не бисмо | уживали тај земаљски рај, кад и онако се не зна хоће ли ко видети небеског раја од становника са ове «грешне земље» и из овога грешнога доба, када се, можда с пуно права може рећи: «никтоже без грјеха, токмо једин Бог !»

Ми и уживамо те природне лепоте, рећи ћете. Али

ја не бих рекао да је тако. Јер, докле по неки и уживају по што год од овог земаљског раја, дотле много "више или не умеју, или не могу, или им се баш не да то" уживање корисно по дух и тело. А да су то кривци какви, којима је за то и ускраћено уживање, ни пб јада; али то кривци нису, већ оно мало невиности и безгрешности, што је има на овој «грешној земљи» у њима ПА Ги су деца наша, која коле уче. Њима се брани и закраћује пролеће, њима се одузима Мај. Онда баш, када треба, да се прошетају, поиграју, надишу свежег ваздуха, наберу лепога цвећа, науживају природних дарова, што их Мај тако обилато даје — онда се та невина, дечица, затварају у собе и цркавају у поквареном ваздуху и претераном раду.

Па зар онда није месец Мај неком пак'о неком рај!

Невероватно, али је тако.

Хоћете ли доказа, хоћете ли примера! Ево нешто мало, а ако хоћете више, завирите у коју хоћете школу, па ћете наћи тога колико хоћете ! (Зар: — ур.)

Ж

Једнога дана месеца Маја, баш око 19 сати у подне, журио сам се кући. У путу стигох два ђака , који су се такође журили кући. Били су то пре моји ђаци, а сад су учили код другог учитеља. Кад ме видеше, потрчаше ми руци. Ја их помиловах и рекох :

— Живи били, живи били. А од куд ви сад: