Učitelj

51

сматрања и размишљања о Фактима, за, која ће тек он доцније довнати — или на брзо задобијање што веће масе корисних знања. Та разлика у гледишту васпитача јако упливише на његов избор како наставних предмета, тако и начина обучавања.

На послетку да, приметимо и то, да се наша одредба. не ограничава само на интелектуалну страну 1уховне природе, већ обухвата и остале њене стране Претпоставка, да васпитање има посла само са способностима, ума и разума, поникла ј3) по свој прилици, из те распрострањене заблуде, да су васпитач и наставник у школи једно исто, међутим у самој ствари последњи је само један од многих облика, у којима се први јавља. Али чак и наставник школски јако греши, ако сматра за свој искључиви посао дисциплинисање ума ученичког.

Али поред свега тога, наша одредба опет није толико пространа, као што су одредбе неких других мислилаца , на пр. Џ. С. Миља, који у васпитање узима утицај свију спољашњих услова. да нас је вагпитање важно само као деловање људи на дете и дечка и то само у толико, у колико се то деловање врши са свесвом намером. Виши облик васпитања, обухвата собом и систематичку примену спољашњих сила, сагласно 6 одређеним планом и у строго методичком поретку.

Чим мало више размислимо о одредби васпитања, коју смо напред изнели, одмах увиђамо, да просто емпиричко знање врло мало може да нам помогне при остваривању наше цељи. Јер човек, развитак чије природе саставља нам задатак, најсложенији је од свију живих створова. Људска природа представља нешто, што је у исто време и материјално и духовно; њена духовна страна нарочито је веома сложена, пошто је састављена из множине интелектуалних и моралних способности и наклоности. И све је то још мало — видимо да се разноврсне физичке и духовне силе сједињавају и узајамно једна на другу дејствују на начин веома за-