Učitelj

814

Психологија и васпитање. Од свију наука, које вештини васпитавања дају принципе, психологија је, очевидно, најважнија Непосредни задатак васпитача са-. стоји се у развијању духовне природе дечије; на тело се он обзире у толико, у колико то има свезе са духовном радњом.

Сем тога, пошто се у опште узима да је васпитачу најважнији посао развитак интелектуалних способности, т. ј. оних, помоћу којих се добијају и задржавају разноврсна знања, то је јасно, да ће за њега особите важности имати само неки делови психологије. Тако закони, по којима се управља процес добијања и васпроизвођења знања. непосредно се односе на задатак васпитача; из њих се поглавито и изводе принципи васпитања.

У исто време, примењујући психологију на васпитање, нема смисла ограничити се само на онај њен део, који говори о интелекту. Кад би чак и то допустили, да се целокупно васпитање сведе на образовање, на саопштавање корисних знања, опет је васпитачу потребно да се не ограничи на изучавање једних само умних способности. Психологија нас учи, да нема ни једне умне способности, чија би радња била потпуно изолована. Тако је признато да ради тога, да би дечко могао о нечему добити јасан појам посреством читања или слушања туђег говора, нужно је да предходно његова способност посматрања, прође извесну дисциплину, која би његов ум обогатила јасним преставама (сликама) о разковрсним предметима, које лако могу да се васпроизводе. Отуд се јавила неопходна потреба, да у новије зистеме васпитања уђе и развитак спољашњих чула. И не само то — показало се, да свако целисходно вежбање интелекта мора да узме у рачун и осећања, у 0облику интересовања и љубави према учењу..

Из тога следује, да је за васпитача неопходно потребно да је познат се принципима пеихологије у опште, баш и онда кад би тежио једино томе, да у што краћем