Učitelj

452

даној прилици, ако претходно не размислим и не донесем свој суд о томе. Другим речима, ако оћу да радим целисходно, онда се не могу управљати по осећању. А пошто се — по СОпенсеру — у целисходности и састоји моралност, то онда из свега тога сам по себи потиче овакав логички закључак: радити према осећањима, "па ма она и најбоља била, још не значи морално радити. Исто то вели и Кант, и ма колико да су непотпуне појединости његове теорије, у целини она је ближе тероијама сувременог паучног, еволуционог морала, но и сам Спенсер. Оп баш у области морала није дозвољавао радње, које се врше по осећању, без вишег моралноразумног. критеријума. А ево тај критеријум: ради тако, нако би могао пожелити, да правило твог поступања постане општи закон!) Да ли је добар или не, да ли је довољан или не такав критеријум — ствар је друга. Али тек неопходна је потреба да буде таквог критеријума, и само се за ону радњу може рећи да тежи најпотпунијем прилагођењу стварним приликама, која се руководи општим вишим разумним критеријумом, а никако не осећањима и симпа"тијама. : у у

"Да понповимо још једном: ако ја знам, па ма и од самог Спенсера, да осећања нису нешто мистички свезнајуће, већ да су то, на против, само натртани остатци незнане прошлости , препуњен, архив разноврсних искустава, без вазначења векова и услова, у __ којима су стечена искуства, то онда шта ми јамчи да баш и осећања, која ја сматрам као најбоља, нису добра само за предходне · стадије живота, а потпуно нелагодна за сувремене условез И кад ја на за једно од сгојих осећања нисам сигуран, да оно није анахронизам. онда је јасно даи начело: »ради према осећању“ не може бити — према гледишту Спенсеровом — морално, јер наравствено је по Спепсеру оно, што је најбоље прилагођено, такво је начело најмање прилагодно. Утврдив претходно сам, да су осећања само производ прошлог искуства, Спенсер их за тим износи као саветнике у садашљњости и Сид ирсти. Међутим, искуство прошлости ништа друго није, до искуство прошлости, т. ј. има вредности само за услове, који су га створили. Према томе еволуционист, који не дозвољава застој у развитку и истоветност услова у прошлости, "садашњости и будућности, никако пне може осећања стављати за основицу најбољем владању, а да тиме осећању не придаје некакав мистички карактер.

=> 2

1) Буквално, правило је то исказано у неколико друкчије; „ради _тако, како би правило твоје воље увек могло имати значење принципа општег законодавства,» («критика практичног разума,» 18. страна).

„ у 5: