Učitelj

садашњег тренутка, јер поредак, који се данас или сутра може срушити не осигурава ни садашњу безопасност. Друштвени интереси захтевају да се спречи неред не само за садашњост, него и за будућност. Очигледно је да Формална ђачка покорност не сме служити као последњи смер школске дисциплине, пошто садање прикривено незадовољство може избити на површину у најближој будућности — а тада је неред неизбежан. Дакле само она дисциплина потпуно одговара, школском смеру која се увек стара да школски рад осигура, помоћу добровољне Ђачке покорности. Правилна школска, „дисциплина нерадо се користи спољашњим мерама, а, обрнуто непрестано спрема унутрашња средства, која темељније осигуравају школски васпитни успех, т. |, да се ђачка воља потпуно подудара са правцем дисципљинарниг школскиг планова Оваква, идеална хармонија, потпуно се постизава само утом случају, ако учитељ увек служи својим ученицима као идеал.

Школска дисциплина утиче само моралним ередствима — а то је васпитачев дух, чија се воља најтачније изражава речју, а још јаче делом. С тога и ведимо да најјачи упечатак не производи онај проповедник, који најлепше придикује, него онај који своје приповеди потврђује делом.') Још у првом добу историјског живота, човештво је знало да у васпитању тример чини најмоћнији утицај на децу. Тако н. пр. у Старој Персији децу су учили на примеру строге издржљивости. Шпартанпи су своју децу учили само-

радњи на примеру зрелих грађана, а трезноћи на примеру пијаница. Римљани су ишли у госте заједно са својим сином да би се узајамно уздржавали од сваких луксуза, јер је било уобичајено не говорити рђаве речи, а још мање дела у присуству дечијем. Ово је још очигледније у домаћем животу првих хришћана, код којих је сталност једнога, изазивала јунаш-

ђ) АПветете Егдепипевјећге уоп Шпдлег. Упбп, 1879 5. 78 ЊЕ 1% .