Učitelj

178

влашћу и тешко учитељу ако је недостојан овог највишег — родитељског, друштвеног п државног — поверења. Понова узвикујемо «гласом велзћм» тешко оном учитељу, који се при одређивању казне, не руководи педагош" ким захтевима, већ личним осећањима. Верујте, да у овом погледу не помажу ни школеки одбори (нарочито по селима) нити ревизори и мпнистарства, јер сви споменути спољашњи школски чиниоци врло ретко дознају и за најкрупнија, а још мање за свакидашња учитељева, дпециплинарна зла, која су у педагогији исто тако опасна као и прва. Очигледно је да учитељеву злоупотребу у кажњавању врло слабо искорењавају и свеколики министарски расписи и правила који су издани у ђачку заштиту, нити пак свеколике родитељске жалбе, пошто је педагогија са свим противна ислеђивању непосредно ђачких жалаба против наставника или давати ученику ма какво негативно оружје за војевање против наставника, јер сличне мере из корена поткопавају наставников гукторитет и уништавају значај његове власти. За то ако би се ученик тужио на наставника управитељу или непосредно министру, онда треба самог ученика категорички одбити и редовним путем расмотрити и по потреби осудити наставников поступак, али о свему овоме не треба да зна мали тужитељ и његови другови. Јер ученици увек треба да виде само један закон, а то је учитељева законска воља. Власти, које контролишу учитељеву вољу, не треба пред ученицима да показују своју власт над наставником, јер правилно уређена школа представља корпорацију, у којој сваки члан има своје одређено право у форми неке целине. С тога је најбоља, она школа, у Којој се управитељ или директор у свом утицају на наставнике више руководи унутарњом силом, него спољашњом влашћу, не заборављајући да је он ртитиз тшет ратез — први међу равнима.

Из свега изложеног са свим је јасно и очигледно да и сама сувремена педагогија није у стању одредити