Učitelj

537

посао најлошије »иде од руке;“ јер оно што јеод природе отресно и даровито, то ће и иначе у животу и друштву лакше корачати напред — најслабијем треба највише помоћи.

Разуме се по себи, да наставник не може учинити, да се у декламовању постигне потпуна једналикост код свију ученика, јер ни дарови ни наклоности њихове нису једнолике — али је наставник дужан, да тој једналикости тежи. у колико се више може. Међутим кад наставник тој вештини обучава само појединце, онда од једналикости ни помена нема и — цељ је промашена. У томе је педагошка погрешка и са друге стране: што се развија сујета, код оних, који се декламовању уче ; 2 убија понос и самопоуздање код свих осталих. Из тог разлога декламовање треба предавати или свиме или ни једном.

У колико нам је познато, постоје међу педагозима два разна мишљења о покретима (мишици) при декламовању. Једни су за то, да се декламује без икаквих покрета; а други — да декламација буде праћена покретима, где је потребно. Да завиримо мало у практику, па ће нам она одговорити, које је боље од тога двога.

Ако при декламоваљу (без покрета пратимо расположење и израз лица код ученика и других слушалаца, видићемо да је уплив скоро онакав исти, као и кад би се дотични чланак или песма читали из књиге. Међутим бива са свим обратно, кад ученик своје декламовање поткрепи умесним покретима. На овај начин ученик изучи декламацију са много више воље, много лакше, много брже и много правилније, што је знак, да мисли из декламације, удружене са покретима, много лакше пријањају за детињу душу и остављају у њој јачи упечатак, него иначе. Као год што ђак лакше научи свој задатак, кад учи гласно, јер онда прима утиске преко више чула: вида, слуха и говора; тако исто он лакше научи, дуже памти и лакше обнавља (репродукује) декламацију, коју је усвојио у вези са покретима, јер у том случају поред органа, који прате обично декламовање без покрета, дођу у помоћ још руке и други помагачи, како већ буде потребно за који изражај. — Треба пус тити преда се два ђака, да издекламују Н. пр. ону песму: «На Врачару“ — један са а други без покрета, па ће се очигледно ви· дети, како утисак много јачи бива, кад се при оном изразу „Ватра, гори, Синан виче: гори, гори, свештениче«“! — Пружи прст на замишљено спалиште, него кад се то искаже самим речима.

Према свему томе ми смо одлучнога мишљења, да је декладекламовање без покрета од врло мале вредности, да не речемо тромо и мртво. Оно је мало измакло од обичног, јасног и правилног читања. (О тога је много боље држати се оног другог начина.