Učitelj

200 ЈЕДАН УТИСАК ИЗ БУГАРСКЕ ШКОЛЕ

— «Па, како вам је овде за, живот, можете ли да се привикнете овоме елементу»! упитам га. — «О, мени је овде веома добро. Сељани су веома мирни и поштени људи, то је. главно, само што мало веће муке имамо са Бугарским језиком и што ми је село далеко од вароши, те се зими са великом муком набављају нужне животне потребе,» одговори ми он.

И не приметих скоро, како нам у овоме интересантноме разговору брво прође време. Он извади сахат и рече: «Још · пола до три», Дигосмо сви пођосмо школи.

– Школска је зграда, види се, веома жалосне судбине, као Ми многе наше по округу пиротском. Лепо се види, да је то била. некада доста добра механа по плану, окречена и уређена; али, од како јој је судбина, досудила да постане шко_ 'ом, изгледа, да нико на њу није обраћао ни најмање пажње. С тога су дуварови опали, прозори поразбијани и излепљени неком артијом, а изнутра, као из мишијих рупа, извиривало је стотину радозналих главица да, сазнају ко иде. Уђосмо унутра у канцеларију. У њој видех веома мршав намештај. Књижница, није ни у колико богата књигама. Осим неколико практичних упустава и «мегодичвских наставленија», не бијашце ничега. Не задржасмо се ту дуго. Уђосмо у собу где је први и други разред, а у којој је радио г. Петров. Бијаше око 50 ђачића. Ведра, здрава и отресна дечица! Свако пред собом имађаше по једну књижицу, препуњену сликама — то су букварови. Поред тога, што су извесни гласови, ради јаснијега, схватања, везани за поједине слике из природе, још је и тако удешено: да и читаве причице из буквара имају своје слике којима се _ преставља оно, што приче казују. То ми се допало. И нехо_ тице паде ми на памет, како још ни дан данас нисмо толико _ успели, да оне огромне приче из «Науке хришћанске» тако рећи, оживимо сликама и олакшамо јасније схватање саме садржине, и да помоћу истих, истина лагано али стално, привикавамо ученике. на посматрање лепих предмета, и приучавамо их естетици у опште. Два три ђачића и прочиташе нам нешто из овога буквара. Срце ме заболе, кад видех, да деца са свим друкчије говоре међу собом, а морају из својих књига, да се уче језику, који она потпуно не разумеју. Нисмо се више 5

а

зе

НЕ 5; А у