Učitelj

290 ЖЕНЕ КАО ВАСПИТАНИЦИ И ВАСПИТАЧИ

Ну и поред свега овога- наведенога, опет смо дужни да се одужимо и историјском предању, које нам казује, да је мајка Србинова била и добра мати деци својој и добра васпитачица , а у извесним тешким приликама српским, и веома потребна.

Као веома важна, писана стара дата, имамо из ХШ-ог века о краљици српској Јелени (1278—1814), жени Уроша Ти великог краља српског. Јелена је била мати потоњих краљева: Драгутина и Милутина. После смрти краља Уроша, она вде своме старијем сину Драгутину у двор. Он је прими као мајку своју, и рекне јој — Госпођо и мајко моја, ја нећу да се ти лишаваш славе и и богаства које мени даде Бог, премда је отац мој хтео да ме остави без ничега. Него узми све благо моје и својим рукама дај ми шта ћеш ми дати. Ја ћу тебе слушати како подоба сину, а што сам згрешио, опрости ми! .

— Господару моји сине драги! одговори му мајка: — што је било — било; зар је тако била Божја воља. Него, чедо моје, не смећи с ума да време лети; и да дрво није само с листа лепо већ ис рода својега. Свакад помишљај шта ће бити до послетка. Видиш и сам како бива овога света: Данас си овде а сутра Бог зна где; дапас владаш а сутра си владан; данас богат, сутра просјак; данас судиш, а сутра ти суде.“ ')

Зар ове речи нису од дубоког политичког значаја, и израз онога стања у коме се Драгутин налазио Није ли и овде ерце мајчино упливисало на сина, да призна погрешку коју је према родитељу учипиој — |

Кад су јој обадва сина владали, као краљеви, српеким земљама, краљица Јелена тронута славом и величином своје земље, п јупаштвом њезилих синова, често пута их је мудро световала:

» 7 Чеда моја драга, памтите речи мајке своје; чувајте веру своју, и чините свакад правду. да се чи ја — мајка ваша — радујем вас ради. Пазите се нао браћа: знате како је казано: Ко љуби Бога а мрзи брата — лаже! И вера му не вреди! Ко живи у љубави, живи у Богу им Бог у њему. Брат коме помаже брат, јак је као тврди и високи град; свакад је лашње двојици него једноме; самцу је зло свуда и у свему.“

5). М. Ђ. Милићевић, „Домаћица» год. 1, број 2. стр. 17—18. 7) Ист, сгр. 18.