Učitelj

из школиног ЖИВОТА 329

дина. Они су седели у скамлијама и пред сваким беше књига са шареним корицама. То је био Буквар.

Учитељ ме узе за руку, посади за скамлију, скиде с полице један Буквар, мету га пред мене, отвори и нађе азбуку, усука од једног парчета артије казаљку, па показујућими слова: аз, буки, вједи, убадаше у свако оном казаљком, Кад тако он три пут прочита, даде је мени, рекавши да сад тако учим. Мене беше много страх од учитеља и једва сам чекао да се помери подаље од мене. Мало носле он оде из школе и ја данух душом, па почех разгледати где сам. Школска соба. била је доста велика, без икаквог патоса, (у осталом ја онда нисам ни знао за какав патос) са два повелика прозора, на којима још није била залепљена артија. О стакленим проворима онда се није ни мислило. Ја сам у школи неколико зима провео са улепљеном артијом на прозорима, управо и свршио сам школу, # стакла на прозоре још се не ударише. У школи сам видео сто, столицу, таблу и на једном месту, мало даље од дувара, једну незграпну, доста, широку и дугачку клупу. Мислио сам за шта ли је шта, па сам тврдо закључио, да на оној клупи учитељ спава.

Ђаци као ђаци, почеше жагор. Један повелики а ружан, искриви се на мене и искокоти очи, те ја што игра могу у дерњаву. Учитељ дотрча и запита ме шта ми је, а ја ни пет ни шест него: јао, хтеде, да ме изеде Гаша (тако је било име ономе ђакуј. Ђаци посведочише како се кривио на мене, а учитељ му викну: излази на поље! Он пође право ка оној клупи, молећи и преклињућу учитеља да му опрости. Учитољ му опрости, запретивши му, да више тако не ради. Ја сам се чудио што ли Гаша најпре стаде близу оне клупе, па се поче молити, кад је могао и са другог места, то чинити !

Мало после побише се двојица, учитељ дотрча опет, па онда једног осуди да клечи, а другог повали на ону клупу, нареди двојици да га држе за главу и за ноге, а он сам својом руком цепну му 7—8 прута, да, се онај превијао као црв. Сад ја видех очигледно -— то ваљда беше јеједина очигледеост за ђаке у тој школи — за шта служн она клупа. После сам то гледао већ сваки дан. Најчешће су вршени ударци по голом дебелом месу.

Према школској соби била је друга соба и у њој сеоска судница. Још је у тој згради била, једна «оџаклија», у којој је становао учитељ, и један «ћилер» за оставу.

Учитељ је био човек крупан, око 50 година стар. Носио је дугачку антерију од ћитајке и ћурче, а често је ишао само у кошуљи, гаћама, ћурчету и тозлуцима. Носио је и зими и лети ципеле на босим ногама, чарапе би обувао само кад иде у варош, и то само док оде код власти, иначе не, јер их због неке кожне болести није могао трпети. Име му је било Милован Јоксимовић. Шта је он пре свог доласка у Стопању био, ја и данас не знам. Чини ми се да је више времена провео по манастирима.

УЧИТЕЉ 92