Učitelj

879 Рл Аб ни

грађански — друштвени — живот и носе са собом све врлине из школе и постају честити људи и савесни грађани, што је без сумње највећи за

_датак школин. Ст ж.м.

УЧИТЕЉ.

Несташко. За четири године у једној школи као учитељ нисам имао већег несташка од неког Војислава Ст. Он се провлачио кроз све разреде као врло добар ученик са свима могућим несташлуцима својим, док није дошао и код мене са гстим особинама. Једнога дана на првом часу у јутру устаде Добросав и рече:

— Господине, Војислав ме је данас био и издевао ми име.

Одмах распитам по тој тужби — како сам практиковао — да ли је истина, овако:

— Је ли још ко год ту био и видео, да је то Војислав радиој —

Усташе још неколико и рекоше: јесте, господине; он свакога, задиркује уза ништа“. Устаде још један и он рече: -

— Мене је, госп., јуче гурнуо те сам пао и угребао се ево овде показавши руком на малу греботину на челу. — Устаде још један и он се потужи на Војислава. .

Ја ћу на то рећи, познавајући га још од пређе као таквог :

— Е, Вој., знам ја да си и пре заиста много немиран био, а ево сад је устала већина твојих другова, па то исто потврђују. То није никако лепо, да се на тебе толики ђаци туже. Ти треба да живиш лепо са својим друговима, да се играш паметно, да никог без узрока не дираш, а зко те ко пре дирне или увреди, ти ћеш мени казати; такав је ред у школи, а мислим да га и ти познајеш, пошто ниси тек сад први пут дошао у школу.

Он је само ћутао, гледајући доле у земљу, те тиме признао кривицу своју. Сви пак тужиоци (као и остали ученици) упрли су погледе у њега и мене, ишчекујући, како ћу да га казним за те кривице. Али ја, сетивши се природине поступности, реших се да га овом приликом казним само опоменом или управо лепим саветовањем, па продужим даље:

— Да ли је, децо, сада погрешио Вој., што је толике другове своје увредио 2

— Јесте, викнуше сви.

· — Јеси ли, Вој., погрешио као што веле ови твоји другови — запитах гаг

Он ћути. Но после дугог устезања рече: јесам.

— Е немој више тако што чинити, наставих ја, кад признајеш да си погрешио. Оћеш ли опет тако да грешиш –- да задиркујеш и вређаш своје другове;

— Он опет ћути, -

— Оћет ли, питам те, да кажеш пред свима својим друговима 2