Učitelj

УТИЦАЈ ОСЕЋАЊА И МИСЛ

_ 299

неко време, способност побуђивати покретачке нерве; тада наступа, привремена парализа тела, која се може, наравно. ограничити овим или оним његовим делом, кад повреда нервномождане материје има. партикуларни (посебни) карактер — случај, као што већ знамо, који по некад бива под утицајем овога или оног психичког узбуђења. Ну представимо себи сад, да, место силног нервног потреса, организам трпи ма и ненадно, но слабо узбуђење, тада, као и у случају надражаја слабим електричким током, блудећи нерви условљавају непојмљиво кратку обуставу срца, за којом непосредно следује убрзано грчење; убрзани удари срца присиљавају га «да куца и лупа јаче у грудима, и у исто време оно шиље мозгу више крви, услед чега се на лицу јавља црвенило и црте лица добијају особити израз, који одговара дотичном осећању». Ово и има места у случају потреса, па био он изазван узбуном задовољства и радости, или узбуном противног осећања.

Даље, ми смо видели више, да узбуђење, често понављано електрицитетом, затупљује осетљивост срца и већ није у стању да заустави његове откуцаје, ударе; са свим тако није у стању да. задржи ове ударе и дуготрајни душевни притисак ; но, стално напрегнуто стање блудећег нерва. и нервних квржица орца, које отуда произлази, дотле замори срце, да његово куцање постаје спорије и између удара бивају подуже паузе. Све ово нагони човека да испитује у области срчане марамице осећање притиска и тежине — стање, тако карактеристично изражено животном Фразом: «тешко на срцу,“ «увело срце од тупеј. Такви су ресултати дуготрајног раздражења; но ми смо видели такође, да, узбуђујући блудећи нерв непрестано електрицитетом, лако је доћи дотле, да и јаке струје не заустављају радњу срца. Ето тим се и објашњава, зашто у оном случају, када желе да кажу неки изненадан глас, чине то пе у један пут, него поступно; срце се припрема к пријему удара и издржава, га већ много лакше.

"Треба. ли, после свега овде реченог, доказивати још, да утицај осећања на централни орган крвотока долази у ред најбитнијих психичких утицаја и да он мора бити од пресудног значаја за све радње организма у ошште. Сем тога, ми овде имамо пример узајамне радње између најглавнијих органа: мозга и срца. «Срце је — вели Клод Бернар — најосетљивије од свију органа вегетативног живота: оно прво прима мождани нервни утицај. Мозак је пак најосетљивији од свију органа анималног живота: он пре свију осети утицај крвотока. Из овога следује, да се ова два најважнија животна, органа налазе у не-