Učitelj

356 УЧИТЕЉСКО УДРУЖЕЊЕ

Лаки ветрић лахори и игра се са таласићима, који се дивно преливаху. Круна ове дивоте, беше крај нашега пута, беше Ријека, или управо њено пристаниште. То је нешто што се речима не да описати. Како дивно изгледаше сада пристаниште, осветљено електричним светиљкама као сунцима! У средини те небеске светлости пристаде наш брод, и ми изађосмо у Ријеку. Одатле право у нашу гостионицу на вечеру. После вечере пођосмо да се прошетамо дивно осветљеним улица. Ријека је осветљена светлећим гасом.

Сутра дан 28 августа, падала је тако страшна киша. Она нам је покварила сав наш план за данас. Најжалије нам је што нас омете, те не посетисмо „ђеда“. —

Око 9 и по часова били смо већ на железничкој станици, одакле се кроз не пуно пола часа кренусмо истим путем натраг миломе своме завичају. Право каже она наша народна пословица: усвуд је поћи, ал' је кући доћи“. Исто онако весели, како смо били путујући амо исто тако велимо весели враћали смо се дому своме, где нас очекује што нам је мило и драго. — Целим овим путем пратила нас је јака киша, што нам је много сметало да још боље разгледамо дивне пределе кроз које смо пролазили.

Истога дан: у вече били смо већу Загребу. Како су наша браћа, учитељи из Загреба знали, да се ми вечерашњим возом враћамо из Ријеке то ву нас на станици и дочекали. За оно време, док се воз ту забављао разговарали смо се са нашим милим домаћинима. Причасмо им како смо се депо провели у Ријеци и Абацији. Уговарасмо о њихом доласку пама у госте до године,0 нашој скупштини у Београду. Али свашта има свој крај па и нашем разговору дође крај. Наста опште праштање, са жељом да се до године сви овако братски загрдимо и изљубимо у престоници слободне Србије, у Београду. ПЏисак локомотиве прекиде ово братско и срдачно поздравље. Ване пође а из њега се захори песма:

„Лепа наша Домовино О јуначка земљо мила».

Остави смо нашу драгу браћу, остависмо наше миле домаћине, а међу њима остависмо и нашега Путниковића, који остаде да још један дан проведе у Загребу, да још боље разгледа и проучи њихову прекрасну изложбу учила, те да о њој напише извештај за остале другове који не беху те среће, да својим очима виде, шта се може постићи тврдом вољом и озбиљним радом.

Пошав из Загреба. воз је јурио истим путем којим смо и дошли. Како беше ноћ склонисмо се, колико се могло, да, уморни од силнога пута, а овладани силним новим утисцима, да се мало одморимо, да мало проспавамо. Таман се на једном месту наместимо, док ти локомотива: „пФију>, дај мењај воз. То мењање возова, баш нам је пресело. Видесмо, да од