Učitelj

25 | ЕТИЧКА ДРУШТВА

~

се пуши по амфитеатру и пљеска крвнику. Зацело свако дело роди својим плодом.

У слободној Америци стварају се етичка друштва, да лече ране нашег живота и шире чисти морал. Ово су најкраснија. друштва, што их има у свету, а ни једна институција није њима толико близу по свом циљу, колико модерна школа. А шта је црква; Зар она није прва и најстарија на том пољуг | На то нека нам одговоре та друштва. Црква темељи своје моралне заповеди и науке само на догмама и ставцима вјере, што их многи више не признају, јер изађоше у свом културном развитку из оног доба где све оно. усрећује човека. Многи стоје изван цркве, а требају општу и редовну негу свог унутарњег живота. Њихова, је задаћа да поврате човечанству изгубљени рај на други начин: етичким култом. Ови стварају етичка друштва. | Етичка друштва нису непријатељи цркве, него она хоће да морал народа и човечанства оплемене другим простим срествима, него ли то чини црква. Етичка друштва јесу плод моралног напретка, јесу најсавршенија црква. Све на свету напредује. Како се је развијао човек, тако и његова религија. Први ступањ религије јест Фетишизам, други зоолатрија [060жавање животиња), трећи сабеизам (обожавање звезда), четврти обожавање људи, пети монотеизам , а ево се рађа за сада. највиши облик религије, који цени све своје кољено.

Најзнаменптији људи, који у Америци стоје на челу томе етичкоме покрету јесу: др. Адлер, Вилиам Салтер и Стантон Кошт. Ево, што казују ова тројица: „Најприје треба да се питамо, на којој подлози градимо. Стварајући своје друштво, на памети нам је племенитији приватни и праведнији социјални живот. Подлога нашем покрету није у старим религијама, ни у каквој религији рационализована облика. Ми не имамо повода, да се ругамо јудејству или хришћанству. То нису туђе вере, него мајке свих наших; оне нису готове с неба пале, него извор свега религијозног вјеровања бијаше човјечанство само.. „Људи помишљаху прије себи непознату моћ света као неку. особу, те имађаху тако слаб појам о реду у природи и о непроменљивости природних закона, да су вјеровали у ону моћ и молили је, да чини оно за њи, што сами не могаху чинити. Ми смо напротив, што утицајем Философске критике, што позитивном знаношћу, присиљени особност божанства. посматрати као нерешено питање и молитву држимо, колико ми познајемо, као бескорисну расипност човечије енергије“.

Салтер каже: Молитва непознату богу, двострук је грех: прво, јер је ова неповерење у добротворност природног реда, -