Učitelj

ЗАБАВА И ПОУКА на ПРАОЛЉОВОЛА ЕВО ТА — >

Ђачко изостајање од школе. Код мене Светолик увек последњи долази у школу, и то врло доцкан. Зимус се правдаше да носи очеве киле у неколико кућа, јер момка боле ноге. Послушност, милосрђе... лепо: али школа је њему преча; а то би ваљало да и његови родитељи знају. Па ипак сам му увек опростила и увек опомињала да киле раније носи. Зими и другу децу причекујем, јер је многима кућа далеко од школе. Али Светолик и зими задоцњава, и то он једини. Питам га по некад, зашто одоцни, по некад се чиним невешта, и он стоји, тамо где стоје они који се одоцне. После га више нисам ни питала; увек сам очекивала изговор или лажан или такав да сам морала попустити; но нисам имала ни воље да се с њиме бавим. На сваки начин за то сам саму себе умела оправдати како сам ја хтела; а треба забележити само то, што сам веровала (замишљала) да Светолик устаје и доручкује доцкан, да је мезимче родитељско, коме они неограничено попуштају, и „великом родитељском слабошћу помажу његову ћудљивост. Веровала а не испитивала. Огледајући некада, на другој деци, да тај такав утицај родитељски својом влашћу потрем, слабо сам успевала или никако; а сада пак, да се „једна девојка“ бори с непопустљивошћу таквих родитеља не налазих за умесно. Нисам хтела да узалуд претим детету и да

га узалуд често опомињем, за то, да узалудном претњом не би слабила, свој васпитачки „ауторитет.“ Да пак ја потражим узрок неуспеху, да добавим тачних и правих доказа да родитељи доиста имају овакав утицај на мога ђака, према којему мој утицај не важи, и да се постарам да све то поправим, то нисам никако предузимала просто. из немарности за те ствари, као шго је све ово овако испадало због Но Тек по некада сам „имала воље“ да себи „навучем ту главобољу“. то јест да се до краја противим — пристојним начином и средстима — свима тим родитељима који ми, како му драго, својим неразумевањем сметају