Učitelj

448 ЗАБАВА и ЉОУКА

у школи. Али тада ваљало се, обично, поткрепити одбором и управником .....но кад сте с њиховом немарношћу еигурни, онда оставите се и ви свега. ....

Иоред тога наставник ипак има каде и сам што да изврши и поправи.

Моја „воља“ да се заузмем у овом случају за тачност мојих ђака долазила је понајвише онда, кад ми при часу налети на очи незгодност ђачког задоцњавања. Кад наставник олако и немарно правда и превиђа, ту ману гдекојих ђака он, дакако, худи себи и пред децом и у настави. И обично, чим тако испадне штета у успеху његову, он се и нехотице, по самољубљу јер се воли свој рад, лати одмах поправљања. —

У почетку свог рада у своме разреду допуштала сам и пропуштала деци да, по некој ранијој навици, долазе гомилама много доцније од мене, и да — за казну и поправку, но без икакве осетљивости — стоје онамо иза клупа Кад ми досадише незгоде отуда, заузела сам се да ту ману излечим. Прво, то сам нехотице и до сада чинила долазећи у школу раније илиу опште на време, и почињући рад на време; а друго, оне, који се из каког му драго узрока не одучише од те навике, ставила сам са свим с вољом себи у задатак да их поправим, нашавши узрок задопњавању. Тако, Митаило је задоцњавао с тога, што га је њетов отац увек задржавао да слуша докле год има шта, па у школу после свега кад стигне. У ночетку је дете трпело моје прекоре, који су мени такође досадни били, трпело и претње, а није умедо да се одбрани; или боље рећи није смело — јер морало је да влуша и родитеља и наставника. Оне деце што се за свашта смело бране има у школама увек више него ових стрпљивица и ћуталица. — Ово је овако ишло све док нисам најпосле Мијаниловог оца јасно и лепо обавестила, како не треба, да смета ни ђаку ни мени, већ да ђак у школу треба да долази на време. Обавестити родитеља, разуме се, знатна је дужност наставникова. У овом случају могла сам рђаво утицати и на морал детињи, јер оно је васпитавано, да воле и да је послушно родитељима — а тако исто наставника; а њих се двоје не слагаху у захтевима од њега. У опште, код нас "родитељи тешко иду на руку школи и наставнику. А отуда сто ситних и крупних неприлика у свом послу имају наставници.

Стојан се скоро доселио, а долазио је свагда после мене, и то увек упути све право месту (не познаје нашег обичаја) без устезања. Стојан је нежније и пажљивије васпитан у кући него што се у опште деца код нас васпитавају у родитељској кући; нпр. попцрвенио би само ако бих га очима. задржала од недопуштенога — но већ то је било и за то, што је за њега ово ново. Из тога, а и што је новајлија, штедила сам га од опомена очекујући да он све сам увиди и да се поправи. Најпосле сам га упитала, просто, као да нема прекора: зашто одоцњава 2 Одговори ми да му стара мајка не да раније да долази. Пошто је то тоспа увиђавна нисам се за тада противила таквој наредби, особито како је Стојан