Učitelj

ТОЛСТОЈЕВА ПЕДАГОРИЈА 889

испустити јаку своје кошуље и преко јаке од униформе као и право, да не закопчава униформу.“ Али је ипак за то потчињен изванредној стези, па и злоставама, које нам је Толстој насликао, мешајући у осталом у ове слике своје парадоксе и софизме.

Тако н. пр. Толстој не усваја оно, што он зове универзитетском догмом, „папску непогрешивост у профезора.“ Он не може да разуме учитеље, који предају са својих катедара, ђаке, који су принуђени, да слушају, да бележе, не могући маниестовати своје допадање пли недопадање. Избаците дакле бескорисне усмене лекције, уведите ђака у библиотеку или просто у његову собу, подајте му књига и све ће ићи, како може бити најбоље. Толстој се буни такође противу програма више наставе, који би у ХХ веку, вели он, изгледалу нашим унуцима тако. чудновати и настраши, као што нам то пзгледају програми из средњег века.“

Универзитети су дакле у начелу „рђави“, и ако њих нестане, Толстој за цело неће их жалити. Али он се не зауставља само на том; њему није доста, што ће доктринарно осудити саму установу, он улази у појединости руских универзитетских прилика. Он узима улогу адвоката ђачких тужаба и износи, како су они осуђени, да тајно преписују забрањене књиге, што је њихово главно занимање.“ Принуђени, да ласкају манијама својих учптеља, и да на испиту граде лице, весело или уплашено, да исповедају истоветна убеђење као и његова,“ а све ради прелаза из разреда у разред; наводи даље, како су изложени кат-кад ћудима његове зле воље. „Знам, вели он, једног професора, који је дао рђаву оцену једном ђаку за то, што се овај насмејао. Професор му је рекао: да само он има право, да се смеши, а ђаци — не“ !...

Француски ђаци, који имају право смејати се, читаће слободно Толстојева дела; они ће се смејати и самом Толевоју, као и по коме од ових његових шаљивих испада. Али предавања на Сорбони или у Правничком Факултету неће бити узнемирена. Међу тим, у Москви, у Хар кову и на другим местима утицај жестоких протеста једног славног суграђанина противу руског, универзитетског режима иде много даље; тамо, тешко да се може рагледати домашај пропаганде једног од најискренијих, и најречитијих сувремених утописта')!

Врло огорчен на установе своје земље, Толетој нија блажи на спрам иностранства. Тако на прилику он суди врло строгом о Французима. „Шпартанци, говораше он, одгајиваху храбре људе. Французи гаје људе . уског духа и задовољне самим собом.“ Његов суд је врло строг односно школа, које је видео у Марсељу (ма да је, до душе, ова похода била, 1860, дакле, у доба, кад Француске школе беху доиста, пазадне): „Уверио сам се, да су школе у Марсељу по све рђаве.“ По његовом тврђењу,

у У Марту месецу 1890, гол. избили су универзитетски, зачки немири у Русији управо због забраве 'одогојевот романа, Крајцерова соната,