Učitelj

-890 ТОЛСТОЈЕВА ПЕДАТОГИЈА

у овим школама ниједан ђак не могаше репшти најпростији задатак из сабирања или одузимања. „На једно питање из Француске историје, додаје он, ђаци одговараху доста добро на памет, само јеран од њих пребаци се, те рече, да је Хенрика ТУ. убио Јулије Цезар“. А тако се Толстој изражава п о школама других, европских земаља. „Могао бих, вели он, писати читаве свеске о незнању, које сам констатовао у швајцарским или немачким школама.“

И управо Толстој и напада и гр и поглавито на немачку педагогију, на уношење немачких метода и начина у Русију, љутња је кат-кад занимљива и често, рекли би, разложна. „Чим родитељи или просто па-. метни људи, који се интересују наставом, изразе сумњу о вредности тих педагошких метода, одмах им се довикује: Гле ти њега, зар тако о Песталоцију, о Дистервегу, о Денцелу о Вајцу и методици, еуристици, дидактици и концентрацији“ А људи онда слежу раменима и прећутно. признају : Тако је: без сумње ти знају боље“

Нарочито 'Голстој замера немачким методама, што употребљавају много времена, да децу педантски науче оном, што она већ знају. Цитирајући примере из очигледне наставе, по примеру Несталоцијевом, а којима се учитељ служи да научи децу познавању обичних предмета, да, разликују дево од десног и т. д. Толстој вели: „прво, што пада у очи, јесте то, да се то све односи на уображепу децу, на децу какве ја ни- _ "сам нигда видед. у руском царству.. Све те ствари деца знају већ у другој години свог живота... Могућно је, до душе, да хотентотска или црначка деца, па можда и каква немачка деца то не знају пре тога, док. не науче у овим разговорима ; али руска деца, изузимајући идиоте, знају сева још и пре поласка у шкочу, шта је горе, доле шта је клупа, сто п тако даље...“

Али да се зауставимо и закључимо Не гледајући на неколике погледе у појединостима, дубоке и расудне, теорпеки огледи Толстојеви, као и огледи његове школе у Јасној Пољани, само су радознале Фантазије и снови једног појете. Дивно би нам било то епремање за органи зован живот, за легалан живот европских друштава та школска анархија; коју он толико истиче! Он сања и о друштву без судија, без „апсана, без војске, готово без закона. Алп ми нисмо до тога дошли, и и човечанство, без сумње, неће нигда дочекати да анархистичке зиколе овнују друштво без закона, које је тако драго овом руском утописти.

„Васиптна стега“ остаће једна друштвена нужда па и не гледајући на то, што је она неоспорно право било родитеља према својој деци, коју су дужни подизати, било државе према будућим грађанима, које треба научити на поштовање закона. Права слобода није, као што мисли Толстој, производ природе: Она се оснива на правилном и ђредовном образовању, на нормалном развитку разумл. Толстој се и сам изражава, да народ не зна, наводећи „народне потребе биле су и остају мепознате.“ Ово је опет у толико чудновато и противуречно што Тол-