Učitelj

416 ПСИХОЛОГИЈА ДЕЧИЈИХ ИГАРА

живота до школе Игра има озбиљан значај за дете, она је' озбиљно занимање, одвећ нужно детињем организму, који се развија. Озбиљан рад детињи нема другог назива осим игре, и с тога израз: „разликуј озбиљно занимање дочје од игре“, пема смисла. Деца се могу учити само помоћу игре. Ну, треба разликовати игру од забаве, не треба мислити, да е игра забава, и да ће по томе бити рационално, кад на пр. учимо децу да читају забављајући их.

По другоме гледишту, које је налик на ово, дечје игре јесу шаљива подражавања озбиљном животу одраслих, п лепо илуструју стародревне стадиуме псторије дечјих покољења целог човечанства. Као што деца, натих цивилизованих времена играју „ручка“, „јахања“, „идења у пркву“, тако је и главна забава дивље деце — „подражавање» оним радовима, ко јима ће се они доцније занимати озбиљно, те тако, њихове су игре за њих праве локције. Игре деце ескимоса састоје се у стрељању у нишан из ма44х лукова и стрела и у прављењу Јурта!) од снега. Малој аустралиској деци служе за играчку минијатурна копља, и пошто св њихови очеви служе најпрвобитнијим начином женидбе — отимањем девојака, то је и игра »отимање невесте“ морала. бити примећена, као најобичнија код те деце. Дечје играчке, лук и стрела, показују, да је већ преживело то оруђе, које је некад, код војске, имало смртоносан карактер; у осталом, и сад се паЛазе по негде племена, која се још служе стрелом и луком. Старинска справа за добивање ватре, помоћу трења, која се употребљавала у домаћем животу многих старих народа, нађена је код деце у Швајцарској као играчка, са којим она у игри добивају ватру. На Готланду је старинско приношење дивљег вепра на жртву сад прешло у игру, којим се играју „дечаци.

У изложеним погледима примећује се једна врло важна црта дечијих итара — подражавање, Том се цртом објашњују многе појаве у играма, 'њахов национални дух, веза са постојбином, утицај родитељских особина (нарочито по стању) и т, д. Ако деца у својим играма не би обнављала утиске, који на њих утичу, онда не би постојале ни оне националне, месне и временске особине њнхове игре; оне би постале сувнше мснотоне, јер би биле само израз њихове опите човечанске природе; ну, пошто су те игре плод подражавања, то онда бивају и различне, упоредо (и у вези) 'са различношћу народности, постојбина, клима, култура и т. „,

Тајлор опажа крајњи конзерватизам код дечјих игара — оне носе трагове дубоке- старине, и показују нам по нешто, што је преживело свој Културни век. Ово је мишљење истинито У многим дечјим играма, на први поглед, могу нас зачудити неке бесмислице: по неко певање, које чујемо у игри, чини се као неко бенетање, склопљено из случајних гла„ Сова, које нема никаква садржаја. Но мало- јача пажња наћи. ће смисао у "тим, како се чини, бесмислицама, и то смисао старинске појаве: тако на

5 Ескимске кодебице,