Učitelj

па __ МЕТОДИЧКЕ ПРИМЕДБЕ | центре и нерве за разне телесне радње: дисање, крвоток, лучење, варење, па и оне за покретање и произвођење гласа. Гњев, разјареност, велика веселост и раздраганост, као и сви остали таки душевни потреси, производе на тај начин и нехотице про

мене у свима или некима од тих телесних радњи, разне покрете. на лицу, руку, ногу, па и какав глас. Глас је ту свезан с душевним узбуђењем и јавља се као пратилац овога, без икаке

намере да се њиме штогод каже. У таким су случајевима глас и душевно узбуђење два нераздвојна састојка једне целине, који се не јављају никад једно без другога: чим се јави у човеку

јако душевно узбуђење, одмах се, и нехотице, производи и глав, као пратилац тога узбуђења. 'ТГе тако је гљас ту нежотични не намерни израз разниг душевних узбуђења: радости, љутње, гњева, велике жалости итд. И само то је био глас у почетку у човека, па то је он и данас у млогих животиња, и донекле то је остао и код самога човека. Јер при сваком јаком ду. узбуђењу и најкултурнији човек и нехотице производи неки глас, учини неки узвик: у разјарености, а особито у изненадној и напраситој радости, преплашености, жалости итд. Уз млоге друге

промене на лицу, очима, покретима разним, производи и ону таким приликама радосан узвик или жалосан јаук, и све то служи као спољни знак, израз, самог унутрашњег узбуђења. Чим се јави неко тако јако душевно узбуђење, јављају се неминовно и ови спољни знаци, и ако то човек често не би желео, кад му треба да своје унутрашње душевно расположење прикрије од других људи.

Али тек с већим умним развитком човек постаје способан, да млоге од ових спољних знакова свога душевног узбуђења, употреби намерно 'хотимично за исказивање својих мисли, жеља и својих осећања. Тек тада и глас се почиње постешено употребљавати и намерно за исказивање разниг душевни узбуђења ИМ сад ти спољни знаци нису више онако срасли са својим душевним узбуђењима, као што су мепрва били, док су ее нелдтице производили самим душевним узбуђењем, те их човек се тога сад може да одвоји један од другога Културан човек може да буде у највећој љутини, па да не произведе ни један од оних впољних знакова, који су испрва били неминовно свезани са љутином; он може да буде у највећој жалости, па да не произведе ни једнога спољњега знака такога душевнога узбуђења; он може шта више у таком стању и да се смешколи, ако му треба да обмане друге о своме расположењу. И већ на Западу се сматра као велика, МА КОР, АРОН пи Ири не може да се тако „преподоби“. Такав се човек сматра као неуглађен, као човек без „доброга тона“. Међутим, што је човек