Učitelj

1 МЕТОДИЧКЕ ПРИМЕДБЕ

гласом, бива нехотице код детета: нити оно вришти и плаче да коме покаже своју невољу, нити се смешка и пева, да коме искаже своју радост и задовољетво. Кад буде умно развијеније онда оно то употребљује или и епречава и с намером, да своје душевио расположење некоме покаже или да својој узбуђености да неке одушке.

Певање јаџк ч вриска, радости и жалости узвици — све су то речи, једна врста говора, којим се исказују осећања ИМ тај говор јавља се у човеку још од рођења, млого раније од оних речи, онога говора, којима се исказују мисли.

Па као што се обичним говором могу своје | мисли исказивати и изазивати, туђе разумевати и усвајати, тако се и овим говором осећања, где спада и певање, могу туђа осећања разуме вати и изазивати, а и своја исказивати. Тим говором осећања, служи се дете у колевци, а и одрастао у најдубљој старости, некад нехотице, а некад намерно. Разлика је само у томе што одрастао може тај свој говор осећања да сакрије, те да има осећања, а да га опет не искаже никаким спољним знаком, па ни гласом, а дете то не уме и не може да чини.

Али и одрасли, образовани и необразовани, и мушко и женско, понекад осећају неодољиву потребу. да своје душевно расположење, своју раздраганост, веселост, своју тугу ч невољу искажу спољним знацима, па и гласом, песмом Осећају ту потребу с тога, што тако исказивање својих осећања, свога душевнога стања и расположења, годи организму и његовом напретку, годи и души и телу. Јер сви ти спољни знаци, којима, се изражава неко душев. узбуђење, па дакле и певање. јесу канали, одушке, кроз које се сувишно душевно узбуђење излива, те се тиме свако пријатно осећање направи пријатнијим, а свако непријатно ублажи и ослаби. Не дај раздраганоме ни да се смеје, ни да шева ни да се креће, па ће му та веселост бити непријатна т. ј. претвориће се одмах у невеселост; а забрани невеселоме, тужноме и бригама сломљеноме, да плаче и "да јадикује, па ће му све те невоље бити млого јаче и осетније Весео усклик појачава радост и веселост, а јаук и плач ублажава и олакшава сваку невољу.

Вековно је искуство научило људе, те сад и најпростији знаду тај однос између душевних узбуђења и спољних знакова којима се та узбуђења исказују и изливају. Кад се хоће да рекне, да треба некоме већу непријатност (казну) нанети, но - што је и само о (бијење), онда ее вели: „треба га бити, а недати му да плаче“. А то, другим речима, значи: да би не"коме већу непријатност учинио, не дај му да он то своје осе--