Učitelj

494. УЛОГА У ВАСПИТАЊУ

који их је насилно просвећивао, па и ми сами једва да разумемо са свим ту потребу: осећамо само да се данас не може: проћи без просвете, да ће без ње и у друштвеном животу и у служби нашој деци бити рђаво и с уздахом се покоравамо тој потреби. Отуда и потиче онај апатички мрачни поглед, којим наше друштво данас гледа на наше педагоге: таквим погледом сусреће по кад што болесник берберина. који прилази да му вади зуб.“ — И ако је — разуме се, од савремене породице тешко очекивати какву тешњу и плодотворнију везу са школом, јер је умна култура још недовољно распрострта по нашој отаџбини, — но пак је и могућно и цотребно предочити породици бар неколико елементарних захтева. Пре свега, од породице, која има везе са школом у лицу деце, треба очекивати поштовање умнога рада и његових представника и топло учешће у школским пословима. Па у чему се огледа то активно учешће у васпитању 2 — „Предајући децу у руке васпитачу или доводећи их у школу, родитељи се — вели Ушински — наравно, не ослобођавају сваке дужности васпитања. Али, ради тога, родитељи треба да имају најјасније и најверније појмове о том, шта они могу захтевати с једне стране од васпитача или школе а е друге — од своје деце. Брига једино о оценама, о прелазу из разреда у разред и о испитним сведоџбама, веома је ништавна. Ко то од школских васпитача не зна, како често. дечји родитељи са свим неправилно објашњавају Факта из школе, која се тичу њихове деце: час их кажњавају за оно, за шта се у опште и не би требало кажњавати, чав им повлађују за поступке против којих се школа бори, чав их навраћају на мисли, које стоје у супротности с правим моралним васпитањем, и после свега тога сами се чуде, за што васпитање њихове деце није добро и за што доноси тако горке плодове“.

И да не помињемо педагоге по занимању, сви већи умови, који су се интересовали педагошким питањима, окривљују родитеље за неуспехе у моралном васпитању. „Родитељи — вели Лок — неумесним одобравањем својој још малој деци, кваре: у њима све природне започетке, и после тога чуде се, видећи, да није чиста она река, чије су изворе они сами отровали“.

„Када ми почнемо ценити и поправљати рђав начин живота, код деце у дечјим или умбеним заводима — вели Спенсер —

то се код нас готово увек прима као правило, да се баци сва кривица на младеж и ни у колико се не окривљују родитељи. "за њихове преступе, — за рђаво васпитање њихових синова и кћери. То је у толикој мери неправично, да ми, са своје стране, прво осуђујемо родитеље, сматрајући их, у већини случајева, као узроке породичним неуредностима, које обично приписују