Učitelj

УЛОГА У ВАСПИТАЊУ 795

дечјој покварености“. Познати Француски педагог Жоли, вели чак ово: „Ми без претеривања велимо, да родитељи чешће шкоде утицају учитеља, него ли учитељи утецају родитеља“. „Од њих (а ја О учитеља) — продужује он — надају се, очекивају, најпосле захтевају махом много; и пошто је немогућно добити све оно, што желе, онда обично, у толико више поричу подобност учитељима, у колико су мање подобни да појме узроке неуспеха, који су често врло сложени“. У самој ствари, шта захтева школа од породице» ~ „Тачности, уважења, познатог поверења. Све то, у опште, није ништа преувеличано — вели Жоли, Али захтеви, које постављају породице; често су врло велики. Породица захтева искорењивање свих навика лености, лакомислености, расејаности, који је сама она укоренила и које није имала снаге да епречи; захтевају, да се детету признају веће подобности, него што их има, траже гарантије, да ће бити боље од 20-торо друге деце, чији родитељи очекују исте такве привилегије“. Сваки паметан човек, без предубеђења мора се сложити с тим, да морални или неморални правац детету или младићу даје иекључно породица. У самој ствари ученик више дише ваздухом породичким, него школским; он у породици види примере суђења и поступака од оних, које он највећма љуби и уважава; живот породички несравњено је интересантнији, привлачнији и разноличнији од школекога живота ; по томе укуси, навике и на-

клоности, које преоблађују у породици остављају на примчивој души дечјој далеко разговетније трагове, него ли потребна једноликост школскога намештаја. „При данашњим условима развића — вели Бенеке — готово је неопходно, да родитељи буду свесилни над својим дететом, јер ако тога нема, ако се већ нпр. у раним годинама опазе знаци непослушности, онда они у сваком . случају, морају бити сматрани као штетни по васпитање“ Према томе, са свим су оправдане, премда и дубоко жалосне, ове речи Ушинскога: „Потребно је намерно затворити очи, те не видети, како ништаван утецај чини васпитање на морал друштвени, како оно мало узвишава дух над телом и покреће напред духовне потребе, кад је васпитање рђаво упућено тј. кад духовна страна људи, подвргнутих васпитном процесу, није развијена како треба. Жеђ за новцем, неверовање у добро, одсуство моралних правила, презирање мисли, равнодушност према друшштвеном благу итд. — ето, то су непријатељи васпитања, 6 којима оно има да издржи борбу“. Ова борба могућна је само онда, кад се добра начела буду претворила у убеђења, убеђења у навике, навике у наклоности, којима ће бити руковођен живот детета или младића. Али, савремена породица, која је ЕТ