Učitelj

0 ПРИРОДИ ВРЕМЕНА 19

времена у сну, ми судимо по количини оних слика, које су биле за то време у нашој свести т ј. о којима смо сањали. О томе можемо се уверити из погрешака у оцени трајања сна. На пр. сан који је стварно трајао неколико секунада, чини нам се, по некад, да је трајао много часова. Такав је случај с човеком, који је изненадно бачен у неку врсту летаргичног сна. па одмах разбуђен. У том, тако кратком, међувремену он је јасно видео у сву безбројне препреке дугог путовања по Италији. Кад су му казали како је он дуго спавао, он је тврдио да је спавао неколико сахати. Он није могао себи представити, да је та маса градова. споменика, људи и разноврсних догађаја, прошла пред његовпм очима у два-три секунда.

И тако, дужину протеклог времена ми одређујемо количином упамћених слика из тога времена. Што је више слика, које се ређају “међу двема крајњим сликама извесног времена, то ће и то време бити веће. Ово се правило може потврдити многобројним примерима. Као што смо већ казали, дан, који је про веден у интересантном путовању, и пспуњен разноврсним утисцима, чини се да је раван недељи. Извесно време кад посматра дете из своје прошлости, чини се. дуже него кад га цене одрасли. То зависи од тога, што су многи догађаји за дете новина, па остављају дубоке и трајне упечатке, а међу тим одраслом су они већ одавно познати, и по томе не производе на њега никакве утиске. При успомени на то време у детету се појављују многобројне слике, и. усљед тога, време му се чини да је дуго. Неки који су се давили причају, да им је тада цео живот изашао пред очи у току од неколико минута. Очевидно, прекомерно узбуђено стање организма приморава слике да излазе једна за другом невероватном брзином. Неке ствари, на пр опијум, раздражујући нервну систему, производи тако исто и дејство — раздражење. Де-Килси, причајући о својим учиспима учињеним под утицајем опијума, вези, како му св по некад чипило да је проживео по 70 до 100 год. за једну ноћ, а по некад пред њим пролази као 1000 год. или, у крајњем случају, учини се чак и тако време, које „далеко прелази границу сваког човечјег опита. Извесне епохе у историји чине пам се много дуже, него друге њој јавне. Тако на пр. период од наших дапа до Француске револуције (рачунајући најзад) обично се чини дужи, него период од тога догађаја до царовању Енглеској Виљема Оранског, ма да су они хронолошки равни То долази отуда, што нам је онај први период боље познат и што му додајемо по нешто и од наших личних успомена Кратак живот Александра Великог нама се чини да је врло дуг, по томе, што је испуњем великим бројем

о: