Učitelj

0 ПРИРОДИ ВРЕМЕНА | 2%

ворити на то питање одвећ је тешко, јер је тешко одредити шта треба звати објективним.

Ако се запитамо : постоје ли звуци И Пиј у свету који се: ван нас находи, прости људи одговорили би да постоје. Философ одговорио би друкче. Он би рекао: у спољњем свету, т. ].. ван нас, боје нема; има само таласа од отера; боја се налази само у нашој свести; међу бојама и таласима стера нема никакве сличности; може се рећи, да је боја само знак тога, шта. се ради у спољнем свету, т. ј. знаци стања етерних таласа. Међу субјективним осећањем боје и међу таласима етара није. могуће поставити знак једнакости, него се може рећи само то, да међу њима има извесне законске заједнице, т. ј. да једно другом одговара Ако боји одговарају извесна колебања. етара, ако. ова последња изазивају осећање боје, а шта изазива у нас осећање времена 2 Ми смо већ видели да сваки догађај који се дешава ван нас и у нама самим, утичући на нашу душу, изазива у нас осећање времена; следствено, за осећање времена нема законски одређених побуда, као што имамо за друге осећаје; кад је време у том смислу мање објективно, него ма, шта. друго, оно је веће чедо наше душе него све друго. Ако би све садашње ствари око нас, продужиле егзистирати, а престале дејствовати на нашу душу. онда би и време престало постојати. Према овоме са свим је с правом Аристотело задавао питање: «Да л би постојало време, ако не би постојале наше душе» У праву су били Декарт и Спиноза који су сматрали време за нешто субјективно, као каквоћу мишљења, а не ствари.

И тако, шта је то време 7

Корито времена је у нашој души, и по том кориту теку догађаји, Факта, који се свршавају у просторности. И почетак, и свршетак, и бескрајност времена је у нашој души, јер је време њен створ, творевина.

Питање о реалности времена ван нас, јесте продукт наивне философије, која, као што вели Платон, признаје да је стварно. само оно, што је могуће опипати рукама; за њу питање: постоји ли време стварно, равно је питању: постоји ли време у просторности 2: Омешно би било одговорити на то да — ПРСРИНА стварно, но само у пространству наше душе.

С руског превео Ђ. С. Којић учитељ.