Učitelj

у НИНА У

О ПРВОЈ ПОМОЋИ 281 2 8 20 ИО ОК

једном се деси и нешто необично! Борци двеју непријатељских расположених разреда сударе се на басамацима и почну се страшно гурати и обарати а један од узасника у борби би по злој судбини избачен преко басамака, Аоле на двориште. Чу се страшан узвик, удар тела кад је пало... и од једном све занеми! Свима је овладао одједном изненадни панички страх, те се у страшном метежу разбегоше, оставивши неерећнога друга да лежи на дворишту, може бити се разбијеном бичмом, сломивеном руком или ногом. Ко зна У дара звонце! — Учитељ улази у разред, а питање, које је све мучило, оста без одговора. те се у многих јави — грижа савести Неко бојажљиво извести учитеља, да тај и тај није ту, да му се вероватно догодила каква несрећа, на што други додадоше: „да није пао са басамака»!“ Али су та питања остала без одговора: није се могла нарушити дисциплина и поредак у разреду; послови су ишли својим обичним редом, а срца у деце, која су била у забуни и ужасу, јаче су ударала У грудима у нестрпљивом и тешком оче. Кавању нечега што није могло бити добро. — (С прашни се час једва свршио! Сви су потрчали доле, не бојећи се сад да ће себе тиме издати пли заслужити тешку казну Које је савест јаче гризла, опустиЛи ву бе на: најниже: басамаке си пред очима им се јавише страшна слика: несрећни њихов. аруг лежао је на оном истом мв. сту, куда је свргнут биои полагано је стењао. Ну, ст ашније је од свега било, што је нечија рука, вероватно да би се сакрила истина набацала преко њега неколико тешких капута. Ваљало је скинути то одело. Несрећник је био жив: његови су друго Ви опазили крваву барицу и преломљену руку. Кад су то видели. сви су се збунили, сви бу се екаменили од ужаса, те ни учитељи ни учевици не учинише шта је требало да учини сваки хумани човек, кад види несрећу свога ближњега. Послали ву за доктора, отпратили га у болницу, не указавши несретноме прву помоћ ту на месту т. ј, не оправши рану и не превивши сломивено место Други пример. — Једно се дете изненадно подало у разреду епилепсији. Учитељ, који се у то време девио у разреду није нашао ништа паметније да уради, него да заповеди ученицима да се од мах уклоне из разреда, па је и сам изишао а несрећни је ученик остао сам и непрестано је „упао главом о скамлију, задавајући себи на тај начин ране. Да би се оправдао, учитељ је по том говорио како се бојао да се и други не заразе. И сам се, врло је вероватно, бојао да се не зарази! Не мислим прихватати се да решавам питање, да ли св на практици често дешава имати посла са тешким побољевањима али

=