Učitelj

694 - ВАСПИТАЊЕ ЖЕНСКЕ ДЕЦЕ

_могле и саме отићи без одобрења. родитеља. И у једном и у другом случају отац је био дужан помагати своју ћер у стварима." Нарочито је манастир ев, Кларе имао зналаја, за васпитање женске · деце. О томе ниже.

Ш.

Прелазећи на трећи период на време опадања и пропасти српске државе, има мање грађе за овај посао.

___У главноме васпитање женске деце остало је онако исто као што видесмо у претходна два периода. Као примере лепо образована женекиња овога периода могу поменути ћерке кнеза Лазара, Јелу Балшићку и Оливгру доцније удату за Бајазита за тим Мару деспота Ђурђа и т. д.

Како се тада васпитала женска деца може нам у неколико да каже молитва кнегиње Милице, која има и ове речи: „Умидоерди се Господе о мојих грјесјех, укрепи моје ишчедије у благоверију и благоданствију да у благодети послуже Тебе, Богу својему јакоже Господин и родитељ их светопочивши кнез “ 2)

- Ооразовање и васпитање женске деце за време српских деспота у Србији као. да је узело све више маха, те се не задовољаваше само образовањем у Србији но се потражи усавршавања и на страни и то опет у српској средини у граду Дубровнику. О томе говори један писац из прве половине прошлога века по Зделеној Књизи дубровачкој ово: „У ово време беше обичај код Ду„бровчана да примају на васпитање са стране девојке нарочито из „Рашке или Србије у шест манастира, које Венедиктанци беху „подигли. Но како ове Српкиње још од детињства беху запојене „правовлављем, противише се латинској вери те се отуда често „рађаху препирке и свађе у манастирима, те сенат, да би стекао „мира калуђерицама, реши; да се на га који начин спречи овако

„велики број примања у манастире“ (0. нов. 1422. 1 Мај. Сопе. Тар. унла. 178). Ова је забрана или решење изашло 5. новембра 1422, "год. М деспот Стеван чим чује за то похвата све дубровачке. тр _говце по својој држави, окова их и затвори, те их тако држаше _ Дотле докле се забрана није дигла и на име задовољења није платило 80.000 дуката. з)

5 Наћи, ТУ. С. 61. па по том 68 3) по Чед, Мијатовићу. „Отаџб“ 9. књ. 5) види горе поменуто дело Макушева В. стр. 4.