Učitelj

188 РУСОВЉЕВА ПЕДАГОГИКА ·

судан при дидактичном методу, при чему се свакојако узима у обзир и први чинилац. — Кад се сад посматра, дечји дух за себе, па се запита: на који се начин могу њему дати одређена знања2 то налазимо само два пута: регресивни и прогресивни. При првом обраћамо се оном кругу - мисли, који дете већ има и који је већ добило искуством, па издвајамо представе, задржавамо их у свести, остављамо на страну оно што није битно, а оно што је битно доводимо према наставном плану у нове везе; тако се, дакле, добива ново знање с помоћу такве логичне радње; — а при другом току изазивљу се одређене представе у свести, па се онда наслањају нове представе на њих. Тамо . бе, дакле, враћамо на садашње скупне представе, па их раздвајамо, и онда творимо нове редове, — ту се дакле скупне представе анализују, па се после тога опет уједињавају по сасвим одређеним гледиштима: то је аналитички метод. А овде је, напротив, главна ствар удружење са свим нових представа са пређашњим, старим представама: то је синтетички метод. Нема других метода, који би били битно различни од ових, него се могу само још оба метода спојити у генетични метод. — Оба ова главна метода налазе се и код Русоа.) Али у његовом „Емилу“ претеже аналитични метод; то долази отуда, што је он на прво место ставио природне науке, код којих доиста превлађује аналитички метод, јер овде је више могућно сопствено проматрање и искуство, него код хуманистичних наука, у којима претеже синтетички метод. Русо није научно расправљао о методима; за то се у његовој настави може говорити само о примени једнога или другога метода; — ми смо морали овде у кратко изложити те методе ради поузданије оцене Русовљева поступка. Да наведемо, најпосле, неколико ставова из „Емила,“ који