Učitelj

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД ; 291

штампано у државној штемпарији Краљевине Србије. — Човек, који је толиким капиталним делима обогатио српску књижевност, који је својом даровитошћу и необичном вредноћом стекао веома угледно место међу нашим књижевницима, и који је доживео четрдесет-годишњицу својег књижевног рада: тај човек има права, да се сети своје прошлости и да је прикаже свету у облику „Својих Успомена“.

Своје идилско доба, доба детињства и прве младости, дивно је описао Господ. Милићевић у 14. и 15. Годишњици Чупићеве Задужбине. Ова је књига само наставак тога рада, и има нарочите важности за нас наставнике. Из ње сазнајемо за веома интересне податке о основној школи и приликама у којима се она налазила у почетку друге половине овога века.

Цела тадашња Србија делила се на два школска круга: источни и западни. Тим школским областима управљали су директори, којима су се за службу обраћали учитељски кандидати.

У то време образована је и школска комисија, којој је био главни задатак да пише књиге за школе. Имена тих вредних трудбеника приказана су у овој књизи. Неки од њих штампали су прве школске књиге, које су се кроз дуги низ година одржале као уџбеници у основној школи. Према тим школским књигама написан је и наставни план.

Ево, како Господин Милићевић описује своје прве школске дане:

„Са својом маленом педагошком спремом, коју су ми за школовања дале лекције из Педагогике и Учитељског Метода, ја сам ушао у лешничку школу и отпочео свој наставнички рад. У школи сам затекао у три разреда свега 32 ђака, међу којима бејаху и две девојчице: кћи Пере Триуновића и кћи Панте Ђукића.

Невешт послу, а одушевљен за рад, ја сам поступао овако:

Узео сам себи све књижице. које су имали моји ђаци, па сам, у свакој књижици, свако вече, оно што ћу сутра тек задати као лекцију својим ђацима, лепо научио онако како добар ђак научи своју лекцију. На тај начин, ја сам свако јутро улазио међу своје ђаке, бар с једном лекцијом, напреднији од њих. Околни учитељи, змињачки Фирауновић, и прњаворски Милан Лукић, долазили су у моју школу да виде мој рад. Чудили су се и хвалили моју ревност. Учитељ Лукић, једном. излазећи из моје школе, рече ми:

(ве је ово, благи, лепо и красно; али је, опет, боља практика него граматика !

Шта је хтео да каже овим речима ја ни данас не знам; ако није мислио да више вреди његова извежбаност у пословима, него моја вајна теориска спрема% И у томе је јамачно имао право“.....