Učitelj

316 с ЗАБАВА И ПОУКА

— Тамо је и мој Тодор — рече чича Момир — и он је ђак.

И дозва Тодора.

То беше млад деран, млађи од мене бар две год. дана.

— Иди, синак, па се играј с... ах8!.... Миланом!

Тодор ме ухвати за руку и изведе у двориште.

Лепо двориште, па тек башта! Па како су лепе оне путање, а цвеће и с једне и с друге стране! Па она чардаклија. окићена самим гроздом као додола коровом. Ја се само каменим а Тодор стао па ми се смеје.

Мени није било право што ми се посмева, али шта ћу, не бива друге! Ваља што год и претрпети. Он ме је водао по башти и показивао ми разне воћке окићене родом. Онда ме одведе преко пута у један плац где су сама дрва у хватовима. Никад толико дрва на једној камари нисам видео.

— То је све моје! — вели ми он некако поносито.

Кад смо се вратили овамо у двориште а нас већ траже.

— Знао сам ја да га је овај мој одвукао да му покаже дрва — рече чича Момир.

Отац ме узе за руку па рече:

— Ти ћеш од сад бити овде, код чича Момира. Ту ћеш се лепо владати и слушати што ти они заповедају. А ти, брат Момире, Бог ти, а душа ти! Не дај му да побесни. Дрва, хвала Богу, доста, па скидај дивље месо!

— Немај бриге! — вели чича Момир.

А мени се нешто тешко сви око срца.

Онда ме одведоше у школу и уписаше ме код господина. Јеврема. Он је учио ђаке у првом и другом разреду, а господин Лаза у трећем и четвртом.

Ја незнам за што, али сам заволео одмах свога учитеља, а страшно сам се уплашио од господина Лазе. Сигурно ће бити за то, што господин Јеврем беше младић "ша се само смеши и милује нас, а господин Лаза је био стар, носио неке велике наочари и кашљуцао тако, да. се из далека чуо.