Učitelj

ОМЕР ВАСПИТАЊА 613

вито срество требала би да послужи религија. Ово становише заступаше А. Х. Франке и Палмер. Ни њему се не може порећи здрава језгра, само ако се мисли на религију а не на теологију, ако се мисли образовање осећања, им воље, а не извесне догме; ако се тежи за моралним препорођајем друштва на религијској основици, а не за црквеном влашћу, како је налазимо у средњевековном друштву. Али, у својој искључивости становиште то у толико је опасно, што лако нагиње једностраној црквеној ортоДоксији, те је склоно да образује занешењаке, који неће да знају за свет, Фанатичке човекомреце, који се противе оваком самосталном индивидуалном развићу, који угушују сваку религијску и политичку слободу, науку и уметност. На том становишту стајаше средњевековна црква, реформација га је оборила, али се оно још увек труди да поврати своју некадашњу важност. У одабирању васпитног смера то становиште не може бити меродавно само за се, пошто оно губи из вида читав низ оправданих сфера, интереса, те тако придаје човечјем животу сасвим једнострано обележје. Никако није могуће да се сав задатак васпитања састоји у развијању извесне црквене системе.

в., Ну, исто тако не може бити идеал на чисто политичко васпитање, као што га налазимо у старој Шпарти. Платон је у својој „Држави“ разложио то становиште до његових крајних консеквенција, а доцније, у временима политичког опадања ког народа, свагда се враћаху одлични синови дотичног народа на то становиште.) Али, такво чисто политичко васпитање угушује у човеку све, што не стоји у складу са државним смером, као што и црква у средњем веку одбијаше све оно, што се није подударало са њеним интересима. Здрава језгра овог схваћања скривена је у захтеву да се младеж спрема за доцнији грађански позив, и да се државна свест развија, јаче него што

%) Џа шр. код Немаца Фихте. Прев.