Učitelj

614 СМЕР ВАСПИТАЊА

досле беше случај. Ну ипак, држава не сме важити као самосталан смер, већ као срество својих грађана, који нису искључиво јавне већ уједно и приватне личности, те као такве имају права на слободно индивидуално развиће.

У смислу како црквене тако и политичке педагогике не може индивидуа тежити за чисто човечанским смером, већ се мора као срество потчинити нечијем туђем смеру. У том се и састоји сумњивост оба ова становишта у искључивости њиховој.

Ако хоћемо да правилно схватимо ствар, обратимо се на породицу и запитајмо: зашто родитељи васпитају своју децу У нормалним породичним приликама, гласиће одговор: нити државе нити цркве ради, већ ради деце саме, из љубави према њима, ради њихова сопствена добра. Ту влада дакле чисто човечански интерес, ту налазимо природну побуду сваког васпитног рада: дете треба васпитати у првом реду ради детета самог, из чисто човечанскоприродних побуда. Тежња таког чисто човечанског васпитања јавља се у историји у четири облика: а. као хуманистичко = 6. реалистичко == в. као естетичко = иг. као морално васпитање.

а. Према хуманистичком становништву достигло је човечанско образовање свој врхунац у старом, класичном веку. Образовани Јелин је узор човека и према томе смер и образац васпитања. Отуд излази потреба хуманистичког образовања, пошто оно напаја васпитаника старинским духом; с тога је потребна, студија, старих писаца, и главни предмет хуманистичке наставе чине стари класични језици. Али, према данашњем стању културе хуманистичка педагогика је и сувише једнострана и тесногруда, јер испушта из вида две важне стране данашње културе. Ова је сложена из три елемента: 1. најстарији и основни слој њен одише старим класичним духом у наукама и вештини. Наш је живот још и данас прожет идеалним класичким елементима; с тога и треба да један део народа још увек