Učitelj

ИЗ ИСТОРИЈЕ НАРОДНЕ ШКОЛЕ 877

ђера, абата, пастора, који су вековима управљали светом, а с друге — слаби заметак који тек што је изашао из главе својих проналаза, без икакве и ичије помоћи. Ну таква је сила сваке сувремене корисне истакнуте идеје, да сва усиљавања клерикала, свих њихових савезника, заједно са обичном немарношћу и ненавидношћу масе народа према новинама, нису могли угушити тај покрет. Наравно, то не значи да те удружене против њега мрачне силе, нису га омеле. На против. Ширење и остваривање нових просветних идеја ишло би сасвим другим темпом, кад оно не би на свом напредном кретању на сваком кораку сретало хиљадама свакојаких препона и заустављача. И то су искренији и срећнији били борци за новију школу, тим више су навлачили на себе мржњу и гонење од свемоћног клерикализма. такву слику представља рад најистакнутијег посљедоваоца Песталоцијевог — Адолфа Дистервега. Главније мисли Коменскога и Песталоција нашле су у делима Дистервеговим најјачу и најпримамљивију форму израза.

Ево на пример шта он каже о потреби саморадње, самосталности, у учењу. „Оно што је потпуно, сасвим човечанско у човеку јесте његова самосталност. Све што је човечанско., слободно, карактерно излази из саморадње. Све се усредсређује у том центру, који им снагу даје. Васпитање може ићи само толико далеко, колико далеко иде и саморадња. Само према снази и продужењу саморадње човек подлежи образовању.“ Као ограничење и супротност самосталности Дистервег наводи деспотизам, механизам и безусловни аукторптет. уДеспотизам води васпитање по својој вољи; он сз не брине о томе, шта тражи природа у ошште и природа његовог васпитаника посебице, него ради по случајним, спољашњим, туђим побудама, и по личном капрису. Механичко васпитање брине се само о спољном објективном васпитању; њему је главно то, да васпитаник прими извесно знање; оно не васпитава. него дресира. Принцип безусловног аукторитета захтева да питомац слепо усваја саопштене. му готове мисли, и потпуно живи и ради по извесном обрасцу,“

Овога храброга борца за нову школу клерикали су сматрали као свога опаснога непријатеља. У почетку, за време установљења Берлинске учитељске школе, испадала му је за руком борба с њима, и да разбије све њихове сплетке и интриге; но ускоро они су успели те је уклоњен са управе те школе, истина са правом на издржавање. Ево како он прича у писму једном свом другу о утисцима које је на њему произвело уклањање с директорства учитељ. школе у Берлину: „Како сам ти ја страдао могу појмити само они, који су искусили нешто налик на ово. Пробао сам да те утиске уклоним